knjige

Dobrodošli na moj blog...


25.10.2012.

William Burroughs

Objavio/la holivud u 11:56, 0 komentar(a), print, #

12.05.2010.

Danilo Kis

Kiš je patio više od Kundere

Povod za razgovore gostiju iz Pariza o delu dva velika pisca jeste objavljivanje nove Kunderine knjige eseja kod nas, i prevoda na francuski ranog Kišovog dela „Varia”
„Prelistavam knjigu Danila Kiša, njegovu staru esejističku knjigu, i imam utisak da se nalazim u jednom bistrou blizu Trokadera i sedim licem u lice s njim, dok mi priča svojim snažnim, grubim glasom, kao da me grdi... veran Rableu i nadrealistima koji su istraživali snove”, piše velikan svetske književnosti Milan Kundera (1929) u svojoj novoj knjizi eseja, delu pune zrelosti nazvanom „Susret”.
Ovu zbirku Kunderinih razmišljanja o književnom stvaralaštvu Kiša, zatim Rablea, Selina, Malapartea, Anatola Fransa, Karlosa Fuentesa, slikarstvu Fransisa Bejkona, muzici Janačeka, „dragim šezdesetim godinama prošloga veka”, objavila je kod nas beogradska izdavačka kuća „Arhipelag”, u prevodu Sonje Veselinović. U isto vreme u Francuskoj se pojavila knjiga eseja, razgovora i priča Danila Kiša „Varia”, u prevodu Paskal Delpeš, i u izdanju „Fajara”. To je delo iz rane Kišove faze, i svojevrsno tematsko i poetičko „skladište” njegove literature.
Povodom ova dva literarna događaja, nedavno su se upravo kroz razgovore uvaženih gostiju iz Pariza – Gi Skarpete i ŽanPjer Morela, u Kulturnom centru Beograda, susreli Kundera i Danilo Kiš, kao pozna i rana književna zrelost. ŽanPjer Morel je književni kritičar, esejista, prevodilac i počasni profesor komparativne književnosti na Univerzitetu Nova Sorbona 3 u Parizu, i autor je predgovora francuskog prevoda „Varie”. Gi Skarpeta je teoretičar književnosti i umetnosti, romanopisac, književni kritičar i poznavalac dela Kiša i Kundere.
Šta su ovi pisci, koji su došli iz Češke i Jugoslavije, i koji su imali „neobičan” odnos prema istoriji, doneli francuskoj i evropskoj književnosti, bilo je jedno od pitanja rasvetljenih u dve književne večeri u galeriji „Artget”. Kundera koji je po dolasku u Pariz preveo sve svoje češke knjige na francuski, i postao Francuz, Kiš je govorio da nikada neće pisati na nekom drugo m jeziku osim na srpskohrvatskom, i da nije disident. Ipak, imali su i puno dodirnih tačaka, kako su zaključili Morel i Skarpeta.
– Zahvaljujući Kunderi, čitao sam i pisao o Kišu. Kundera mi je rekao da treba da čitam Kiša, da je on „varvarin”. Kada sam upoznao Danila ispričao sam mu to. Nasmejao se, dopala mu se ova definicija, rekao je Gi Skarpeta.
U izjavi za „Politiku”, Skarpeta kaže da je u teško vreme ratnih sukoba na Balkanu nekoliko francuskih intelektualaca govorilo o tome koliko nedostaje Kišova reč.
– Tu mislim pre svega na njegovu odbojnost prema svakoj vrsti nacionalizma. I Kiš i Kundera borili su se protiv diktature ideologije i političkog totalitarizma, koji porobljavaju književnost i stvaralaštvo. Kundera mi je otkrio svoj otpor prema novoj formi diktature danas, a to je diktat svetskog zakona tržišta. U poslednjem Kunderinom romanu koji se zove „Neznanje”, upečatljiv je dijalog dve ličnosti, jednog lika koji je ostao u Pragu i koji je blizak komunistima, i drugog, antikomuniste, koji je otišao u egzil. Danas oni osećaju sličnosti, i to da, iako je sovjetska vladavina težila da uništi suverenitet Češke, ona i danas nije suverena. Nekada su svi učili ruski, a danas svi moraju da nauče engleski. Nekada su na plakatima bile prikazane ruke koje su simbolizovale solidarnost proletera, a danas iste ruke simbolizuju mešanje kultura. To je Kunderina lucidna ironija, objašnjava Skarpeta.
Jedan od važnih „oslobađajućih” stavova u Kunderinim esejima odnosi se na to da egzil nije prinuda, već slobodan izbor pisca, kao i jezik kojim će pisati. Skarpeta ističe da je Kundera posetio Prag posle povratka demokratije, kada mu je bio predložen važan položaj u oblasti kulture.
– Pošto je popričao sa ljudima, shvatio je da su svi nastavljali razgovor koji je bio prekinut pre 20 godina, i niko se nije interesovao za ono što je Kundera za to vreme radio u Francuskoj. Pomislio je: „Tih dvadeset godina u Francuskoj deo su moga života, tamo sam i postao svetski poznati pisac, ja sam jedan „specifični” Francuz i neću da se vratim u Češku – kaže Skarpeta, dodajući:
– Kada je reč o Danilu Kišu, to je bilo malo drugačije, on nikada nije raskinuo sa svojom rodnom sredinom. Leta je provodio u Dubrovniku, išao je da poseti svoju porodicu u Crnu Goru, jednom nogom bio je u Parizu, a drugom u Kotorskom zalivu. Kiš je možda više patio od Kundere zbog francuskih predrasuda prema Jugoslaviji, koje je inače i ismevao, a, sa druge strane, govorio je i da pisci iz ovog dela sveta treba da izađu iz svog provincijalizma.
ŽanPjer Morel ukazuje na to da su Kiš i Kundera tragali za autonomijom u književnosti, za načinom da se izbegne svaki autoritet, bilo da se radi o religiji, politici ili ideologiji, za iznalaženjem novih sredstava kako bi se doprlo do čitaoca. Da je njihova biblioteka bila otvorena za Andrića, Krležu, Crnjanskog, Hašeka, podjednako kao i za Rablea, Didroa, Džojsa, Borhesa, Kafku, Bruna Šulca, Gombroviča.
Primali su uticaje pisaca iz čitavog sveta, kao što se sada njihovo delo sagledava upravo u širokom, a ne uskonacionalnom, književnom kontekstu. Pre svega Kundera, a i Kiš, bili su prisutni u specifičnom periodu 70ih godina 20. veka, a promene su uzrokovali ponekad kroz vrlo polemičke članke, znajući neke istorijske činjenice koje Francuzi nisu poznavali. Kritikovali su marksističko jednoumlje, novu filozofiju, novu kritiku, koja se isključivo bavila književnošću, od Flobera do Prusta. Kiš i Kundera smatrali su da se treba vratiti piscima koji su radili na drugom tipu inovacije, kao što su Rable ili Didro. Trebalo je sačekati Kunderu posebno, a zatim i Kiša, da bi se u Francuskoj razumelo stvaralaštvo Muzila ili Gombroviča, jedne moderne koja je kritična prema modernosti, i koja na ironičan način prikazuje sve iluzije progresa, kulta modernizma, i kiča. Pomogli su nam da ponovo vrednujemo naše nasleđe – smatra Morel.
„Lepo poput ponovnog susreta”, kaže Kundera. Međutim, dobro je i korisno podsećati se i Kišovih saveta mladom piscu o tome da uvek treba da gaji sumnju u vladajuće ideologije i pri nčeve, da se drži podalje od njih.
Marina Vulićević

12.05.2010.

Dragoslav Mihailović

Andrić me branio od Tita

Posle petog oktobra pogledao sam svoj dosije koji je imao oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane
U Biblioteci grada Beograda održan je nedavno okrugli sto o stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića (1930), a Zavod za udžbenike iz Beograda, u ediciji „Nova dela” objavio je njegovu zbirku „Preživljavanje”, sa sedam novih priča.
Dragoslav Mihailović, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Ćupriji. Kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga” i od 1950. do 1952. godine proveo je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Lov na stenice”, „Gori Morava”, „Zlotvori”, „Jalova jesen”... Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
I u knjizi „Preživljavanje” ukazujete na golootočka stradanja. Ovih dana svedoci smo da su dželati glasniji od žrtava?
Nažalost, tako je. Jedan od najvećih dželata – Jovo Kapidžić ovih dana objavio je knjigu, slika se po televizijama, a u Muzeju druga Tita predstavljena je ta besmislena knjiga. Pitam se da li bi neki od Hitlerovih zlikovaca mogao da ima promociju kakvu je imao Jovo Kapidžić. O njemu sam više puta pisao kao o najvećem živom zločincu na Balkanskom poluostrvu. Više puta sam rekao da je on prolio toliko krvi da bi njome mogao da napuni bazen u kojem bi plivao radi održavanja kondicije. Pitam se kako ga ti pametni novinari, koji su ga intervjuisali, nisu pitali kako se osećao dok je ubijao. Čudim se da ga nisu upitali koliko je ljudi u svom besmislenom životu pobio i da li je znao zašto ih je ubijao.
Penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. Da li ste Vi videli svoj dosije?
Početkom juna 2001. godine, tadašnja Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da pogledaju svoje tajne dosijee. Prati o sam događaje i javio se na objavljeni telefon. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koga sam poznavao, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane. Takvo sam obaveštenje dobio. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova Viobrana Stanojevića, o operaciji „Munja”. Na spisku je bilo i moje ime. Tu operaciju, mi golootočani razumeli smo kao listu za likvidaciju.
Da li ste naknadno nešto uspeli da saznate?
Posle petooktobarskih promena, od oba ministarstva, saveznog i republičkog, od Zorana Đinđića, predsednika vlade, i Vojislava Koštunice, predsednika SR Jugoslavije, tražio sam informacije o operaciji „Munja” i pitao ko me je stavio na listu. Nikakav ozbiljan odgovor nisam dobio pune tri i po godine. Tek posle više intervencija, posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije, dobio sam odgovor od BIA da u mom dosijeu takvo rešenje ne postoji. Nagovešteno mi je, taj dokument nisam video, da me je na jednu takvu listu stavila Savezna služba DB. Na ovu listu stavljen sam oktobra 1979. godine, kada je Josip Broz Tito počeo ozbiljno da poboleva, a potom i umro.
Jesu li uopšte prestali da Vas uhode?
Moje praćenje, stalna obaveštajna kontrola (SOK), kako su to zvali, trajalo je sve do 1990. godine kada sam, izgleda, prestao da budem opasan po samoupravnu Jugoslaviju. Imao sam tada 60 godina.
Kako je nastajala knjiga „Preživljavanje”?
Nijednu od pet pripovednih knjiga, koliko sam objavio, nisam napisao onako kako sam želeo. Uvek su mi nedostajale dve-tri pripovetke. Ne radi se, naravno, o cenzuri, niko mi priče nije izbacivao iz knjiga, već ja nisam uspevao da ih napišem. I u knjizi „Preživljavanje” ostao sam „dužan”, sebi i drugima, dve-tri pripovetke koje nisam uspeo da ostvarim. Nikada nisam pisao brzo. Sporo pišem i romane, a pripovetke pogotovu. Jednu pri ču pišem i po dve godine. Od moje prethodne knjige priča „Jalova jesen”, prošlo je punih deset godina. Pet središnjih priča u knjizi „Preživljavanje” napisao sam ranijih godina, a prvu i poslednju 2008. i 2009. godine.
Jedan od junaka govori o odnosu Borisava Stankovića i Ive Andrića. Šta je spajalo ovu dvojicu pisaca?
U priči „Lepo pisanje” Ivo Andrić veoma pohvalno govori o Borisavu Stankoviću. U oktobru 1969, u jednom većem društvu, bio sam sa Andrićem na obeležavanju „Borine nedelje” u Vranju. Tada sam od njega čuo da je Bora Stanković – pisac nad piscima. Andrić je često govorio da je imao sličnu sudbinu kao Bora: rano je ostao bez roditelja, sam je morao da se probija kroz život. Taj boravak u Vranju posebno mi je ostao u sećanju, jer je tada započela velika partijska kampanja protiv predstave „Kad su cvetale tikve”, koja je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tito je govorio u Zrenjaninu 25. oktobra 1969, istoga dana predstava je zabranjena, a samim tim u mrak su otišle i moje prve dve knjige: „Frede, laku noć” i „Kad su cvetale tikve”.
Sticajem okolnosti, u Vranju sam bio sa Ivom Andrićem, Veliborom Gligorićem, Vicom Zaninovićem, Acom Šopovim, Dobricom Erićem, Stevanom Raičkovićem, upravo u vreme kada se politička kampanja razgorevala. Kako sam na „Borinoj nedelji” već bio, organizatori su se našli na velikoj muci: nije im bilo zgodno da me oteraju, ali ni da me gledaju u Vranju.
Kako se ponašao Andrić?
Kao veliki gospodin, kao moj prijatelj. On je, na neki način, pomogao i organizatorima „Borine nedelje”, jer im je više puta rekao da je dobro što su i mene pozvali. Hvalio je i mene i moje pisanje. Moj prijatelj Stevan Raičković mi je rekao: „Ništa ti oni sada ne mogu zbog Andrića. Ako nešto i pokušaju, Andrić će se vratiti u Beograd, a onda ćemo i ti i ja sesti u voz i vratiti se kućama”. Tako je „Borina nedelja” prošla bez skandala.
A ostali?
U Beogradu, na nekom partijskom sastanku, u Kolarčevoj zadužbini, moj nekadašnji profesor Velibor Gligorić oštro me je napao kao narodnog neprijatelja, što su objavile sve tadašnje novine. O Andriću se misli da je bio zatvoren čovek, što on jeste, ali i kao o čoveku koji je bio osobenjak, koji se nije interesovao za tuđe sudbine, što nije tačno. Meni su poznata još dva slučaja kada je Andrić uzimao u zaštitu pisce koji su bili na političkom tapetu. Jedan je Branko Ćopić, koga je Broz napao zbog „Jeretičke priče”, a drugi je Ćamil Sijarić.
----------------------------------------------
Rečnik srpskohrvatskog jezika
Vaša borba za srpski jezik ne nailazi na razumevanje kolega u SANU?
O jeziku govorim skoro tri decenije, od 1981. kada sam postao član SANU, moleći moje kolege da posvete veću pažnju jeziku naroda Srbije, međutim, oni to ne prihvataju. Traju i rasprave oko Rečnika srpskohrvatskog jezika koji objavljuje SANU. I na poslednjem sastanku tražio sam da se nastavi rad na Rečniku srpskog jezika, podržali su me samo: Dobrica Ćosić, Svetlana Velmar Janković i Vladeta Jerotić. Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, obavestio nas je da će kompletan posao na izdavanju Rečnika srpskohrvatskog jezika biti završen do 2020. godine. To, apsolutno, nije moguće, a i ako bude – to će biti u godini kada se navršavaju tri decenije od raspada Jugoslavije, a SANU objavljuje Rečnik srpskohrvatskog jezika!
Zoran Radisavljević

04.02.2010.

Flavio Rigonat o Selindžeru


Sve knjige američkog pisca Džeroma Dejvida Selindžera na srpskom jeziku, uključujući “Lovac u žitu”, objavila je beogradska izdavačka kuća LOM, a sve ih je preveo urednik Flavio Rigonat, osim “Za Esme” (Nikola Kršić).
Povodom smrti Selindžera, objavljujemo Rigonatov tekst, u kojem podseća da je slavni pisac poreklom i sa ovih prostora - po majčinoj liniji. Majci je i posvetio svoj jedini roman “Lovač u žitu”, prodat od 1951. godine širom sveta u više od 60 miliona primeraka.
1. januara 1919. godine u Njujorku je rođen Džerom Dejvid Selindžer. Njegov otac Sol bio je sin klivlendskog rabina, a majka Marija, rođena Džilić, našeg porekla (kojoj je pisac posvetio svoj jedini roman, “Lovac u žitu”), promenila je posle udaje svoje ime u jevrejsko Miriam.
Kada je 1951. godine objavljen “Lovac u žitu” (The Catcher in the Rye), odmah je postao bestseler. Pisac je bio šokiran svojom velikom fotografijom na koricama knjige i žalio se da ga ljudi presreću na ulici (posle toga je zabranio izdavačima da na korice njegovih knjiga stavljaju bilo kakve fotografije ili crteže).
Selindžeru je trebalo gotovo deset godina da napiše ovo delo, koje je izrazilo egzistencijalne strepnje mlade generacije u posleratnoj Americi, kao i bunt protiv licemerja i laži u svetu njegovog junaka, Holdena Kolfilda, koji je ubrzo postao mitska ličnost, alter-ego za mnoge generacije izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog romana daleko prevazišao granice književnosti.
Vremenom, “Lovac u žitu” postao je sastavni deo školske lektire u mnogim zemljama. Njegova popularnost i dalje se ne smanjuje - u proteklih 60 godina, samo u SAD štampano je preko stotinu izdanja, u ukupnom tiražu od preko deset miliona primeraka. Na listi najboljih američkih romana uvek je među prvih deset, a po mnogim anketama najbolja je knjiga ikad objavljena u Americi.
Zatečen svojom ogromnom popularnošću, Selindžer se iz Njujorka preselio u malo mesto Korniš u državi Nju Hempšir i tu je ostao do kraja svog života, nedostupan za javnost.
Posle romana “Lovac u žitu”, Selindžer je 1953. objavio izuzetnu knjigu priča “Za Esme - devet priča”, koja je takođe proglašena za jednu od najboljih knjiga u američkoj književnosti, a zatim otvorio sagu o porodici Glas, knjigama “Freni i Zui”, “Visoko podignite krovnu gredu, tesari” i “Simor: uvod”, da bi 1965. potpuno prestao sa objavljivanjem.
Po njegovim rečima: “Čudesan je mir kad ništa ne objavljuješ. Tišina. Spokojstvo. Objavljivanje je užasan atak na moj privatni život. Ja volim da pišem. Ali pišem samo za sebe i za svoje zadovoljstvo... Ljudi na mene gledaju kao na čudaka, nekog ko je po strani od svega. A ja samo pokušavam da zaštitim sebe i svoj rad...”
Flavio Rigonat

22.06.2009.

Maketa od drzave


Svetislav Basara

- Mi imamo samo maketu od države oličenu u raznim ministarstvima. Nama, realno, fali prava država koja bi ograničila samovolju i pohlepu - rekao je Svetislav Basara u razgovoru za "Blic", a povodom promocije njegove knjige "Fundamentalizam debiliteta" ("Službeni glasnik") koja sadrži njegove izabrane tekstove objavljivane u raznim novinama od 1996 do danas. Poznati pisac govori o svojoj najnovijoj knjizi, politici, srpskoj stvarnosti, istoriji, mitovima...


Objašnjavajući naslov knjige, Svetislav Basara kaže: "Debilitet je nastao od grčke reči koja u osnovi znači nesposobnost. Fascinantna je naša fantastičnost da istrajemo u pogrešnim modelima. Biti Srbin u današnjoj Srbiji ukida svaku razliku između lopova, ratnog zločinca i poštenog, vrednog i talentovanog čoveka. Iz takvog galimatijasa i iz realnog istorijskog ćorsokaka, razumljivo, nastaje fundamentalizam debiliteta.

A šta ćemo sa nadom? Ima li je?
- Ima nade, a ima i leka. Jednostavno - konstituisanje realne države. Srbi nisu supermeni, ali nisu ni lošiji od drugih naroda. Država, kada to jeste, postoji da sankcioniše samovolju. Ona to kod nas ne radi. Nego postoje političari koji se utrkuju u slikanju za medije i uticaju na njih. Znaju svi za pomenuto rešenje. Nije to nikakvo otkrovenje, ali ne postoji volja. Ipak...

Ipak?
- Uzdam se da će doći generacija koju željno iščekujem, a koja bi mogla nešto da uradi, da pokrene Srbiju napred. Za to je neophodno jasno sagledavanje prošlosti i uvid u problematičnu prirodu srbijanskih pseudoelita i režima. Dakle, ova knjiga bi mogla da posluži kao nekakav putokaz ka stvarnoj istorijskoj građi. Ma koliko delovala možda i haotično, ona ipak ukazuje na neke stvari. Primerice, na to da patriotizam, budući da je emocija, ne može biti ni nacionalni program ni državna politika, što i dan-danas jeste.

Znalci kažu da knjigu odlikuje "basarijanski pogled na stvarnost"; šta bi to moglo da znači?
- Šta li bi to pa moglo da znači? To je novinarsko kritičarska patka. < br>
U knjizi za srpsku politiku kažete da je "tupoumna"?
- Srpska politika je ne samo beznadežno tupoumna nego i istrajno katastrofalna zato što se, u stvari, ne bavi politikom. Zato što uopšte nije politika. Srpska politička stvarnost je pseudomitologija i prazna priča. Čine je političari opšte prakse koji to, zapravo, i nisu. Kulturno-politička pseudoelita ne samo da se ne uznemirava zbog sveopšte degradacije života, ona je iz sve snage proizvodi jer stanje unutrašnjeg rasula uvek može lažno predstaviti kao posledicu maglovitih zavera i konflikata i uvek iznova sebe predstaviti kao jedinu snagu sposobnu da izađe na kraj sa svim teškoćama.

Govorite i o lažnim mitovima?
- Jedan od lažnih mitova je nacionalni program. On je u našoj praksi u osnovi jednostavan i može se sažeti u jednoj rečenici: Prosperitet nacije utemeljen je na slobodi i prosperitetu nekolicine pojedinaca. Kada se politika svede na laž, unapred zacrtane matrice, projekcije, mistifikacije, ona se neizbežno ruši u dodiru s realnošću.

Dakle, ako je politika laž, znači da je nema?
- Jasno. Realno, mi ne znamo prošlost. Ne znamo kakva nam je sadašnjost. Zato ne znamo ni kakva nam je budućnost. Kod nas je metod utvrđivanja istine i realnosti - što je babi milo, to joj se i snilo.

Kog je žanra vaša knjiga?
- Pornografija. Tvrda. Ali bez fizioloških, već sa naglašenim mentalnim genitalijama.

Šta je tranzicija?
- Nešto što bi trebalo da traje kratko, a traje dugo. E sad, ima oblasti u kojima je taj princip poželjan, al' tu su mentalne genitalije ozbiljna smetnja, tu su poželjne one druge. A tranzicija... ruku na srce, svetom je zavladao besmisao.

Kako se boriti protiv besmisla?
- Čitanjem.

A alkohol? Svojevremeno ste rekli da alkohol ne sme da trpi zbog posla?
- Ostajem pri tom, ali ni čitanje ne sme da trpi zbog alkohola.

Junaci
Ova knjiga je okarakterisana i kao „svevremeni roman srpske političke scene”. Ako je roman, onda mora imat i glavne junake, sadržati odgovor na čuveno pitanje „Da l’ su se uzeli na kraju?”
- Glavni junaci su od kodža Miloša do Vojislava Koštunice, a i ovi danas ljuto se utrkuju da budu glavni. A da l’ su se uzeli na kraju? Bogami, napeto je...

Tatjana Nježić
09.06.2009.

Igor Mandic

Šta hoće taj Mandić?

Odlučivši da napiše i objavi „nastavak velikog hita” Sebi pod kožu (vidi korice!), te samoproklamovano „nehotične autobiografije” sa nemilosrdno prikazanom ličnom i porodičnom tragedijom u središtu, Igor Mandić kao da provocira baš ovakvo reagovanje. Jer, o čemu je, zaista, još uopšte moguće pisati nakon takvog spektakularnog samoizlaganja a da to ne bude izraz verbalnog egzibicionizma i vispreno upakovane narcisoidnosti?
Pisac ove, sada već hotimično ekspanzivne autobiografije misli, međutim, da stvari stoje upravo obratno. Stilski razbarušenu ispovest o sebi i drugima povodom sebe samoga on, naime, ne vidi kao samozadovoljno „ja–pa–ja” pisanje nego kao u osnovi autoironijsko „rušenje središnje utvrde” sopstvenog „jastva” koje ga, podržano teorijskim autoritetima (F. Vijan, S. Dubrovski), predstavlja kao svojevrsnog anti-Narcisa. I to uprkos tome što knjiga U zadnji čas vrvi od krležijanski intoniranih „mojih obračuna s njima”, od davnih gimnazijskih dana u Splitu pa do nedavnog rušenja iluzija o ovdašnjoj političkoj levici i desnici. Uprkos tome što je autorovu ovovremenski prigodnu fotografiju s naslovne strane knjige Sebi pod kožu sada nasledila „umivena” fotka iz „najboljih dana”, i to uz pratnju „bolje polovine”, o kolažnom foto-albumu sa zadnje strane korica i brojnim drugim grafičkim ilustracijama i slikovnim reprodukcijama iz ličnog arhiva da i ne govorimo.
No možda baš taj „razmetljivi” i nametljivi višak na neki način daje za pravo Mandićevom samotumačenju. Oduvek izrazito autorefleksivan, ovaj polihistorski nastrojeni, oštroumni i prgavi publicista koji uporno piše i misli „uz dlaku” ne bi bio to što jeste kad bi samoga sebe poštedeo polemičnosti kojom tako štedro obasipa sve druge. Počev od priznanja o trajno prisutnoj senci Krležinog intelektualnog i Titovog političkog očinstva a zaključno s verbalnom vivisekcijom avanture kratkog urednikovanja u „Vjesniku”, ovaj samooglašeni anti-Narcis sve vreme, dakle, pleše dvostruki, dvosmisleni ples sa svojom i tuđom taštinom.
Formalno-kompozici ono sačinjena kao protežna flešbek struktura, tj. kao neprestano tekstualno „propadanje kroz vremensku crvotočinu”, simetrično omeđenu 2007. i 1947/57. godinom, Mandićeva druga po redu dnevničko-memoarska knjiga svoj krajnji domašaj pri tome traži u polju (ne)mogućeg razabiranja između izmišljenog i stvarnog. Ono što je prvi put bilo fokusirano na razvejavanje tragične fame ovde je, naime, metodično primenjeno na sveukupno evokativno ustrojstvo prikazanih događaja koji po pravilu osciluju između verodostojnosti i fantazmatičnosti. Zadnji čas do paroksizma, moglo bi se reći, razvija već ranije naznačenu temu demaskiranja balkanske „porno kulture” njenim neprestanim inflatornim (i)zazivanjem i pothranjivanjem.
Ističući već u podnaslovu zavodljivo obećavajuću odrednicu „autobiografski rijaliti šou”, Igor Mandić zapravo potencira onaj ambivalentni privid koji (do)nosi medijski glamuroznu „proizvodnju” iluzije ogoljenosti bez ostatka, bila ona televizijska ili beletristička. Ova strategija svakako je „najzornija” u „paprenoj” trodelnoj „autofikciji” kojom nam ovaj ovejani kreator žurnalističkih skandala pravo u lice baca „pornografsku” rukavicu „tvrde” hrvatsko-srpske heteroseksualne „suradnje” uoči poslednjeg rata, s dodatkom sado-mazo detalja i sličnih pikanterija. Poenta je u tome što će znatiželjni čitalac, ma kako razumeo i protumačio ono što prati, neizbežno da bude uključen u protivrečnu tekstualnu produkciju značenja koja svojom prekomernošću svedoči o jednom stanju kulturne svesti što uvek, ne pitajući ili ne znajući za cenu, prestupa granice.
U celini gledano, Mandićevi multimedijalno i multidiskurzivno zamišljeni memoari neumornog skribenta i anti-Narcisa ipak ne predstavljaju tek komercijalno isplativi produžetak „nehotične autobiografije” pod naslovom Sebi pod kožu, već, čini se, i neku vrstu intimno neumitnog odgovora na nju. Ako je prva knjiga pisana u senci fame o smrti, onda je knjiga s naslovom U zadnji čas gotovo bez izuzet(a)ka pisana pod jarkim svetlom fame o životu i njegovim negdanjim/ nigdanjim plodovima. Bez obzira na to da li erotski fikcionalizuje ili gastronomski „kapitalizuje”, da li intelektualno polemiše ili sentimentalno ironizuje, da li žurnalizuje ili literarizuje, Igor Mandić uvek jednako, od prve pa do ove, zasad zadnje knjige, demonstrira jedinstveni i nezatomljivi spisateljski vitalizam po kojem, reklo bi se, još uvek nema pravog premca i takmaca na prostorima između Save i Dunava.

Tihomir Brajović
14.05.2009.

Aleksandar Hemon

Čitalac mera uspeha

NESVAKIDAŠNJA i posebno zabavna hronika gubitka, beznađa i okrutnosti, potcrtana elokeventnom, premda uznemirujućom, egzistencijalnom nelagodom. Ovako je u „Njujork tajmsu“ u njegovom prestižnom „Buk rivjuu“ ocenjen roman „Projekat Lazarus“ Aleksandra Hemona, bosanskog pisca koji piše na engleskom. Njegove prethodne dve knjige, zbirka priča „Pitanje Bruna“ i roman „Čovek niotkud“, prevedene su na više od 20 jezika, uvrštene u godišnje liste najboljih knjiga u SAD, a kritičari su autora poredili sa Nabokovom i Konradom.
„Projekat Lazarus“ je kod nas objavio VBZ, u prevodu Irene Žlof, i tim povodom autor je pre nekoliko dana boravio u Beogradu. Rođen u Sarajevu 1964, gde je završio svetsku književnost, Hemona je početak rata u BiH i opsada Sarajeva zatekla na studijskom putovanju u Americi 1992. Na nagovor roditelja ostao je u Čikagu, gde i danas živi sa suprugom Teli, fotoreporterom (trenutno bez posla) i ćerkom od 19 meseci Eli.
* Novi roman dosta se razlikuje od prethodne dve knjige u kojima je glavni junak Jozef Pronek, senzibilni i usamljeni bosanski emigrant, koji nastoji da se snađe u mutnim vodama savremene Amerike?
- Pa, moglo bi se tako reći. Centralni događaj romana je ubistvo mladića, jevrejskog emigranta Lazara Averbuha maja 1908. godine u Čikagu. On je došao na vrata šefa čikaške policije, ovom se učinio sumnjiv i policajac ga je upucao. To je istorijski događaj koji sam pronašao u knjigama, a zatim dalje tragao u arhivama čikaškog instituta. Zanimalo me je šta se događalo posle toga, kako se sestra ubijenog, Olga, pokušavala da izbori sa novonastalom situacijom, jer ju je stalno opsedala policija. U roman sam uveo još dva lika. Jedan od njih je pisac Vladimir Brik koji 2008. kreće u istraživanje ovog slučaja, a drugi je fotograf. Oni polaze na put u istočnu Evorpu, Ukrajinu, a zatim u Sarajevo. Poglavlja se prepliću, a na početku svakog je fotografija sa autentičnog događaja. Naime, ja sam išao istim tim putem sa svojim prijateljem, fotoreporterom.
* Kritičari ističu bravuroznost jezika kojim pišete, iako vam engleski nije maternji. Kako ste uspeli da tako sjajno savladate ovaj jezik?
- Nisam imao nameru da pišem bravurozno, ali je tako ispalo. Početkom
devedesetih godina našao sam se u situaciji da nisam mogao više da pišem na svom maternjem. Počeo sam mnogo da čitam na engleskom, podvlačio neke reči, one najkomplikovanije ispisivao na karticama, a mnogo mi je pomoglo i to što sam jedno vreme sakupljao dobrovoljne priloge za „Greenpeace“. Išao sam od vrata do vrata, svakodnevno razgovarao sa desetinama ljudi, lako sam savladao akcenat i jezik je počeo da se prima. Sebi sam tada dao u zadatak da ću prvu priču na engleskom napisati za pet godina, a napisao sam je za tri. Na moje ogromno iznenađenje priča je uspela i ja sam nastavio dalje.
* Pre nego što ste magistrirali i doktorirali, bavili ste se raznim poslovima u Americi, između ostalog, prodajući sendviče. Ipak, uspeli ste da ostvarite svoj san i da postanete profesionalni pisac...
- Pre pet godina dobio sam uglednu američku stipendiju „Mek Artur“, što je bio značajan prihod, tako da nisam morao da tražim druge poslove. Ja dosta pišem i objavljujem i publicistiku, povremeno predajem književnost studentima kreativnog pisanja na univerzitetu u Čikagu i tako se nakupi za pristojan život.
* Pišete li svakodnevno ili na mahove, dajete li nekome rukopis na čitanje?
- Ne spadam u one koji imaju naviku da pišu svakoga dana. Sednem za sto samo onda kada osetim da imam nešto vredno da ispišem. Obično radim ujutro, neophodne su mi jaka bosanska kafa i glasna muzika. Pišem rukom, a onda „ubacujem“ u kompjuter. Već prilikom prve verzije rukopisa postaje mi jasno šta treba izbaciti. Nekad mi je potrebno dugo vremena da napravim efektan kraj. Rukopis inače retko dajem kome na čitanje, ponekad nekim prijateljima, ne da bih proveravao sebe, već da bih jednostavno čuo njihovo mišljenje.
* U Americi se godišnje objavi oko 50.000 novih književnih naslova. Šta je ključ za uspeh u toj ogromnoj šumi literature?
- Tešk o je tačno odgovoriti na ovo pitanje. Važan je izdavač koji ne ulaže istu energiju i novac u sve naslove i pisce. Ima knjiga koje uopšte nemaju podršku izdavača, jednostavno, šta im bog da. Uspeh zavisi i od prikaza u novinama, a važni su i knjižari - da li će knjigu staviti u izlog, pored kase ili negde u zapećak. Ali sve to nije garancija. Najvažnije je šta će reći čitaoci, jer se njihov glas veoma brzo širi i oni praktično odlučuju o sudbini jednog dela. Po pravilu, takozvanoj finoj književnosti treba duže vremena da se primi. Krimići koji su poslednjih godina jako u modi, ako se odmah ne prodaju više nemaju nikakve šanse kod publike. Dakle, uspeh bilo koje knjige je potpuno nepredvidiva stvar.

FUDBAL
* ŠTA radite kad ne pišete?
- Ranije sam dosta igrao fudbal, barem dva puta nedeljno, ali sam posle povrede kolena prestao i sada fudbal gledam na televiziji. Imam dosta poziva za književne susrete i večeri i zbog toga sam često na putu. Nedavno sam bio deset dana na turneji u Nemačkoj, a izračunao sam da sam promovišući prethodnu knjigu sto dana bio na putu. Inače, upravo sam se, sa sjajnim utiscima, vratio sa promocija u Sarajevu i Zagrebu. U Sarajevu sam predstavio i svoju najnoviju knjigu pripovedaka „Ljubav i prepreke“ koja će tek izaći u Americi.

D. BOGUTOVIĆ
03.03.2009.

Igor Mandic

Poslednji tango u Beogradu

POSLE dnevničkih beležaka "Sebi pod kožu", koje su iz neobavezne, samoironične priče i provokativnog "skidanja do gole kože" prerasle u "Nehotičnu autobiografiju", Igor Mandić predstaviće se novom knjigom "U zadnji čas", iliti "Autobiografijom 2" (zagrebačka promocija zakazana je za 27. februar), u izdanju kuće "Profil". I dok čitaoci u Srbiji još nisu "ohlađeni", i "Sebi pod kožu" traže kao bestseler (beogradski izdavač je "Mamut"), Mandić nam na 126 stranica svoje memoarske-antimemoarske knjige "U zadnji čas" (ovog puta namerno), prikazuje svoj profesionalni život i svoju intimu bez stida, bez "naknadne pameti" i ličnog cenzora.
U ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", objašnjavajući u čemu je razlika između "slučajne" i "namerne" želje pisca da se ogoli i svetu pokaže svoju intelektualnu i ličnu nagotu, Mandić ističe:
- "Sebi pod kožu" ili "Autobiografija 1", "omaknula" mi se tako što sam razvijao dnevničke beleške. Potom, ponesen prozom koja me je "potakla", zatekao sam se u pozi prozaika. A "U zadnji čas" ili "Autobiografiji 2", ta je prethodna proza "uzela maha" i razbrbljao sam se o sebi, baš ono što se nisam usuđivao da pišem u prvoj knjizi, u kojoj mi je ćerkina smrt zapušila usta - kaže autor oko trideset knjiga književnih kritika, eseja, polemika, feljtona i antologije poratne hrvatske poezije, čije je ime i sintagma "moja malenkost" već nekoliko decenija vrsta intelektualne institucije na prostoru bivše domovine, koja sebe nikada, nijednim gestom, profesionalnim i privatnim, nije osporila niti "dovela u sumnju".
* Iako se autobiografija zbog otvorenosti i iskrenosti koju podrazumeva smatra najtežim žanrom, da li se u novoj knjizi na neki način ipak "krijete" iza "nekog lika", i u kojim pričama?
- Nažalost ili na sreću, čak se i u autobiografiji pisac ponekad može "sakriti", na primer, kad izmisli svoje neko "drugo ja", kao alibi za ono što se i njemu, kao autoru i pripovedaču čini "isuviše". U modernoj svetskoj prozi to je kao "Autofikcija" krajem sedamdesetih, koju je uveo francuski romanopisac Serž Dubrovski, a s tim sam se "trikom" i ja poslužio u poglavlju ove knjige, koje nosi naslov "Poslednji tango u Beogradu".
* Ima li simbolike između naslova "U zadnji čas", i činjenice da ove godine punite sedamdeset godina?
- I te kako, čak i namerno, a i jedva sam stigao, i to - u zadnji čas. Teče mi sedamdeseta, i premda se osećam loše, računam da mi je ostalo vremena taman za "Autobiografiju 3".
* Ulazeći sebi pod kožu, i vrlo emotivno, što se od beskompromisnog kritičara i polemičara poput vas nije očekivalo, mnoge ste iznenadili prethodnom knjigom. Šta ćete nam neočekivano otkriti "U zadnji čas"?
- Autobiografija je zaj.... žanr, utoliko što je morate pisati - za života, i što nema hepienda, jer autor na kraju - preživljava. Sve drugo su - čitulje. Doduše, osim o sebi - što je i razlog autobiografije - spominjem i neke naše savremenike, ali bez svoje "naknadne pameti". Štaviše, ono loše i negativno što je o meni bilo pisano, ovde iznosim bez izmena, dopuna i mojih naknadnih komentara!
* Da li je bez ličnog cenzora, koji se sigurno povremeno ipak javlja i alarmira, lakše pisati o sebi nego o drugima?
- "Cenzor" je u meni stalno bio budan i na oprezu, a popuštao je jedino na moj račun: o sebi sam smeo pisati loše koliko sam hteo, i čini mi se da sam u tome dosta uspeo. Čemu se hvaliti u autobiografiji, kad je to obično kokodakanje ili "japajakanje"?
* "Patentirali" ste onu retku i strogu intelektualnu i moralnu disciplinu "piši ono što misliš". Koliko to, zapravo, košta na ovom našem orijentalnom prostoru?
- To košta života u trajnoj oskudici ili egzistencijalnoj iznudici. Ni sirotinja, ni obilje, čak ne ni optimum, nego - taman, da ne crkneš, i da pišeš dalje.
* I ove godine bili ste na dodeli NIN-ove nagrade. Šta je ono što je vama i danas
čini tako važnom?
- Bio sam u tri navrata, u mandatu svaki put na dve godine; 1971-72; 1982-83; 1988-89; počastvovan članstvom u NIN-ovom žiriju, kad su bili nagrađivani pisci Miloš Crnjanski, Danilo Ki š, Antonije Isaković, Dragoslav Mihailović, Dubravka Ugrešić, Vojislav Lubarda, pa sam uobrazio kako je u njihovim priznanjima i neki udeo moje malenkosti. Ta nagrada i dalje - premda je, razumljivo, smanjila svoj opseg - ostaje najuglednije književno priznanje.
* Deo nove knjige pripada Beogradu, u kom ste vi, svih ovih godina, uprkos razdaljini od 400 kilometara, ostali nezaobilazan i bitan deo njegove kulturne i građanske arome. Kada se i kako desila ta velika, obostrana ljubav?
- Premda sam navraćao kao student, Beograd sam bolje upoznao u drugoj polovini vojnog roka, kada sam iz Bileće došao na VMA da tu završim služenje vojske. Kao vodnik, bio sam pridodat jedinici za moralno-političko obrazovanje JNA, a kako sam prepotentno napisao da govorim četiri jezika, dospeo sam na odeljenje za psihološku medicinu i mentalnu higijenu. Tu je radio jedan mladi psiholog, Ljuba Stojić (1934-1997), pravi izdanak najautentičnije beogradske građanske porodice, koji je nekako instinktom prigrlio mene i moju malenkost, a meni je bilo drago što sam naišao na osobu sličnih afiniteta. Ljuba je bio jedan od najpoštenijih ljudi koje sam sreo u životu, a svojom tolerancijom gotovo da je zasnovao vrstu škole modernog duha. On me je povukao u neke beogradske intelektualne i kulturne krugove, ponudio mi je da pišem u "Gledištima", i sećam se da mi je prvi tekst bio o hepeningu koji je, prva u nas, priredila Olja Ivanjicki. Nekako istovremeno, upoznao sam i doktora Lazbahera, rodom iz Hrvatske, koji me je vodio na koncerte u Kolarcu, na značajne književne skupove, i onako u uniformi dospeo sam i u neke beogradske salone i stanove. Tako sam, 1964/65, u Beogradu proveo jednu od najlepših jeseni i zima svoje mladosti.
* Pored Srpkinja koje kao "tajnu" napokon otkrivate "U zadnji čas", šta još čini vaš "beogradski život"?
- Od 1965, ja se više nisam mogao odlepiti od svoje fascinacije beogradskim intelektualcima, i od tada - taj Beograd, koji se kreće od građanskog duha i duhovnosti i pravi raznolike krugove - jeste moj Beograd. U Francuskoj 7 prelazio sam središte književnog života tadašnje Jugoslavije, sreo se sa onima sa kojima sam delio nekomunističke stavove, počeo da pišem za NIN kada se u redakciji obreo Ljuba Stojić, kasnije i za "Dugu", i na predlog velikog hrvatskog i jugoslovenskog novinara i publiciste, urednika "Vjesnika" Frana Barbijerija, postao član žirija iz Hrvatske za dodelu NIN-ove nagrade. A 1996, kada sam prvi put prešao granicu posle rata, upravo je tada moj dragi prijatelj Ljuba doživeo moždani udar, i to u samoj redakciji NIN-a. Ubrzo nakon toga je umro, i tako je iščezao iz mog sveta jedan od najznačajnijih ljudi beogradske duhovnosti. Neka moja beogradska prijateljstva i dalje traju, i danas sam u emotivnom kontaktu sa ljudima koje sam upoznao, neka još tinjaju i voleo bih da se rasplamsaju.

CRNE ZVEZDE
* U "Nehotičnoj autobiografiji" često sebi postavljate pitanje jeste li ostali živi, jeste li preživeli. A vidimo da jeste, da ste i dalje u punom "erektivnom stanju" - uspravni, uprkos svemu i bilo kome, nepokolebljivi, uzbudljivi, uverljivi, duhoviti.
- Ostao sam u "uspravnom stanju", uprkos teže. Duh vuče nadole, ali se telo ne da. Okoštala fiziologija drži kosti na okupu i mašina ljudskog tela traži, zapoveda da bude hranjen... Živeti mi se gadi - od avgusta 2004. - ali biološki imperativ u telu kao da nadjačava crne zvezde u našem duhu. A, možda je ovo samo izgovor jednog slabića, koji je hteo živeti do - zadnjeg časa?

KRLEŽA I SRPKINJE
U KNJIZI "U zadnji čas", Mandić "razotkriva" svoju "tajnu":
- Kako mi je već odavno pun k... stupidnih opanjkavanja, kako sam se (bio) "prodao Beogradu", i to najpre tako što sam za "masne pare" tamo ocrnjivao Krležu (objavljujući proskribovane polemičke feljtone u "Dugi", dok u Hrvatskoj, bivajući na "crnoj listi" nisam imao pristupa javnosti, a osim svega, honorari su u republikama eks-soc-Ju uvek bili izjednačeni i nikako se nije moglo zaraditi nešto preko reda ili više!), a potom tako što sam demonstrativno bio prešao g ranicu 1996, kako bih tamo bio ugošćen i čašćavan klekovačom i škembićima, a sve zbog moje navodne jugonostalgije, dakle, kako mi je tih bedastoća i pogrešnih dijagnoza već pun arhivski kufer, odlučio sam, napokon, u ovoj aktufikciji, "priznati" šta me je toliko godina istinski privlačilo Srbiji, tj. Beogradu, koji sam najčešće posećivao. Bile su to SRPKINjE, od kojih su me mnoge rado viđale u svom društvu, i ovo ću "otkriti", najviše stoga da ogadim one politikantske uvrede kojih mi je čitava kibla bila sručena na glavu.

Radmila RADOSAVLJEVIĆ

17.02.2009.

David Albahari

Rastegljivost ličnog stila

Često se o piscima čuje izjava da pišu jednu knjigu čitavog žiota, odnosno da se drže jedne opsesivne teme i da je, sa malim varijacijama, obrađuju iz knjige u knjigu, iz romana u roman. Za Davida Albaharija, jednog od najznačajnijih spisatelja sa prostora bivše Jugoslavije, to je takođe tačno, s tim što se on uzdržava od genetskih mutacija jedne teme, većiz godine u godinu u romanesknoj formi iskušava rastegljivost svog osobenog stila.

Reč je o tome da je pripovedač često veoma udaljen, vremenski ili prostorno, od samih dešavanja i čitalac se nalazi u veoma nezavidnom položaju, jer su informacije koje do njega stižu prošle kroz priličan broj ruku, pa se stiče utisak da, kao u igri gluvih telefona, događaj nije identičan iskazu o njemu. Ovaj radikalan poststrukturalistički stav o odnosu između označenog i označitelja, primenjen na književnost, rađa nepoverenje u svet stvoren u proznom delu i samim tim relativizuje svaki iskaz koji pretenduje na univerzalnu vrednost. S druge strane, u svoja poslednja tri romana Pijavice (2006), Ludvig (2007) i Brat (2008), svi u izdanju Stubova kulture, Albahari upravo pokušava da progovori o realnim problemima koji (bi mogli da) potresaju srbijansko društvo, dakle ono koje je izrazito netolerantno, odnosno ulagivačko-potkazivačko po svom unutrašnjem ustrojstvu. Drugim rečima, bilo bi očekivano da se iz njegovih romana da iščitati nešto što bi trebalo da liči na stav o tim problemima.

Roman Brat, jedno od tri ostvarenja kojim se pisac predstavio na proteklom beogradskom Sajmu knjiga, po mom mišljenju najbolji je koji je Albahari napisao još od Geca i Majera. Radi se o narativu koji problematizuje rodne razlike i pokušava da razbije još jedan od tabua u homofobično/ginofobičnom srbijanskom društvu. U slučaju Brata Albaharijev pripovedački model, koji sam prethodno skicirao, funkcioniše kao odličan okvir za isticanje mogućih odnosa koje i zajednica i pojedinac mogu da imaju prema osobama fluidnih rodnih identiteta. Događaji opisani u romanu stižu do čitaoca odb ijajući se nekad o dva, a nekada o tri ogledala. I kao što Meir Šternberg u svojoj teoriji citata govori o upotrebnoj vrednosti tuđih reči u kontekstu, tako se i Albahari prosto poigrava identitetima govornika u složenoj narativnoj situaciji, u kojoj se citira govornik koji citira govornika koji govori o određenom dešavanju, u želji da čitaoca dovede do stanja zbunjenosti. Na kraju te igre autor, iako sam nema dilemu, elegantno kao u starim filmovima zaključava vrata pred čitaocem i ostavlja mu da sam dokona o čemu se zapravo radi, odnosno ko je u pravu, a ko ne.

Roman odlikuje i tankoćutna gradacija i promena u percepciji glavnog lika, koji prelazi put od simpatičnog, ali benignog osobenjaka - što svojom ekstremnom pasivnošću ume da vam ide na nerve - do zloćudnog posmatrača takvog moralnog sklopa, koji odgovara onome što je Goldhagen u naslovu svoje knjige nazvao „dobrovoljnim egzekutorima“, dakle ljudima koji ne samo što posmatraju, veći navijaju za one koji vrše nasilje i zločin nad drugim i drugačijim. Naravno, u trenutku kada se roman ovako posmatra, dobija se prostor za brojna metaforička tumačenja, koja svakako - i zasluženo - ne govore ništa lepo o zemlji u kojoj živimo.

Pored ovog kritičkog stava prema palanačkom duhu, Albahari u svom romanu, kroz usta likova koji su obojica pisci, na duhovit i veoma zanimljiv način, vodi dijalog sa najvažnijim delom književne teorije – Aristotelovom poetikom. Ova tipična postmodernistička metaknjiževna okupiranost, u Bratu ima za svrhu isticanje u prvi plan upravo onih detalja priče koji su u svojim razmerama duboko tragični. Vešto podelivši uloge u sceni razgovora u kafani, i dodelivši horu (razularenoj masi koja vrši gay bashing) ključnu ulogu u tragediji, Albahari je dao jasne smernice za čitanje romana i možda je upravo taj detalj ono što ovaj roman uzdiže iznad prošlogodišnjeg ili onog još ranijeg.

Poslednja rečenica u romanu, u kojoj se i metaforički i bukvalno vrata pred čitaocem zaključavaju, ima za cilj ne da nas dovede do kraj a romana nego da nas dovede pred ogledalo, pred kojim ćemo morati da se suočimo sa sobom i da se upitamo u kolikoj meri se i mi sami nalazimo u poziciji dobrovoljnih dželata svih onih ljudi koji se upadljivo razlikuju od nas. Albaharijev odgovor je, koliko god prikriven ispod naslaga citata, nedvosmisleno jasan. Zapitajmo se kakav je naš.

Vladimir Arsenić
17.02.2009.

Svetislava Basara

Potraga za smislom
Dnevnik Marte Koen

Od sedam romana najužeg NIN-ovog izbora, u najvećoj senci je ostao novi roman Svetislava Basare, „Dnevnik Marte Koen”, možda zato što je Basara NIN-ovu nagradu dobio pretprošle godine i time kao da je konsenzusom rešeno da su mu oduženi svi dugovi kojih nije bilo malo. Osim toga, novi roman ne predstavlja novum ili prekretnicu u piščevom delu, već mirni nastavak njegovih dosadašnjih pripovedačkih strategija i već poznatog idejnog korpusa. Što ne znači da Basara nije ponovo napisao pažnje vredan roman.

„Dnevnik Marte Koen” je još jedan Basarin roman pisan na tragu poznatih postmodernih konvencija o dokumentu kao predlošku književnog dela. Dnevnik, međutim, ovde nije taj dokument kako bi se moglo pomisliti, već novinski članak koji se postepeno formira kao pseudobiografija sastavljena od neproverenih podataka. Do njih će novinar P.Pavlović dolaziti kroz razgovor sa onima koji su Martu Koen navodno poznavali, te će njen lik, u zavisnosti od nesigurnih svedočenja, tokom romana menjati svoje nazore i uloge, od fatalne lepotice i čudovišne žene, potom psihijatrijskog slučaja, do fanatičnog komunističkog ideologa krivog za ideju Golog otoka.

Uprkos podnaslovu (Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988), „Dnevnik Marte Koen” ne revidira čitav jedan pokret sagledavajući ga iz ugla ezoterije, a nepoštovanje podnaslova je samo još jedna, za Basaru tipična konvencija. Pojmovi „istorije”, „komunističkog pokreta” i „okultnog”su gotovo u potpunosti mistifikatorski jer se u romanu, odista, pominju brojni akteri i događaji iz istorije poput Tita, Rankovića, Krcuna, Đilasa, a potom i Staljina, Golog otoka, bitke na Sutjesci, ali od same istorije komunističkog pokreta tu gotovo da ničega i nema, osim ironizovanja jedne ideje koja je, zahvaljujući fanaticima i karijeristima, doživela sopstveno izobličenje i propast.

Roman je moguće čitati i u širem kontekstu, već poznatom basarijanskom vidokrugu interesovanja o re-sagledavanju velikih ideja u istoriji, dok se neki od motiva, popu t ideje da su bolest i zdravlje u istoriji često menjali mesta, čine odveć poznatim, kao i istorijski likovi kojih se Basara ne lišava ni u jednom romanu napisanom u poslednje vreme (Niče, Jakob Beme, Frojd, a ponekad zaluta i lik iz prethodnog romana, Parkinson). U centru pažnje je uprkos svim mimikrijama i dalje Basarina višegodišnja teza (koja vešto korespondira sa nekim od filozofa postmodernog doba te se Basara teško može optužiti za anahroni tradicionalizam) o pogubnosti prelaska sa ptolomejskog heliocentrizma na kopernikanski sistem mišljenja.

Izmeštanje Čoveka iz centra božanskog univerzuma, njegovo konstantno udaljavanje od Boga, u krajnjim konsekvencama dovodi do ničeanskog preokretai mogućnosti – „sve je dozvoljeno u svetu bez Boga”. Basara će lucidnom spisateljskom igrom izokretanja datosti u njihov apsurdni oblik, što u prvi mah izaziva smeh i uživanje u piščevoj veštini poigravanja, doći do ozbiljnijeg korpusa ideja, često zanemarivanih, a u javnosti i potcenjivanih, ali prisutnih u svim njegovim romanima: da se na liniji od kopernikanskog do ničeanskog obrta čiji je proizvod gubljenje centra, pa samim tim i ravnoteže, istovremeno nepovratno gubi i neophodan smisao čovekovog bitisanja, a sa njim i razlozi za ono najvažnije, za humanost i etiku. Namesto „smisla”, kako ga Basara sagledava, bujaju brojne izopačenosti, među kojima i komunistički pokret, gde je Marta Koen poput slike Dorijana Greja, samo eksplicitni model pravog stanja stvari.

Svetislav Basara je u svakom pogledu osobena figura naše književnosti, a njegova proza traži barem minimalno radoznalog, širokoobrazovanog čitaoca koji neće odustati na fantastičnim obrtima, mozaičnom nagomilavanju pripovesti, na parodiji, apsurdu, ironizovanju, jukstaponiranju nespojivih ličnosti i ideja, već će, naprotiv, uživati uneobičnom spoju humora i lucidnosti, prateći ga u stopu i ne gubeći glavu u lavirintima rukopisa. A takvih je, na sreću, bilo mnogo još i u vreme prekretničkih „Biciklista”, i do današnjeg dana se njihov broj morao još uvećati, sem ako na delu opet nije Basarina teza o nepostojanju svakog smisla na ovim prostorima.

Jasmina Vrbavac

Stariji postovi

knjige
<< 10/2012 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
75735

Powered by Blogger.ba