knjige

Dobrodošli na moj blog...


16.09.2008.

Momo Kapor

Рат и спаљене књиге
За мене је врло ласкаво што су моје књиге спаљене у високом друштву са делима Иве Андрића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића, Меше Селимовића..., каже писац и сликар

Момо Капор (Фото Томислав Јањић)

Момо Капор (Сарајево, 1937), аутор је више од четрдесет књига: романа, приповедака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе. По професији је сликар, дипломирао је сликарство на Ликовној академији у Београду, у класи Недељка Гвозденовића. На књижевну сцену ступио је почетком шездесетих година као писац радио, телевизијских и позоришних драма. Готово сви његови романи били су на листама домаћих бестселера, многи су објављени у више издања. Најпознатији су „Фолиранти”, „Провинцијалац”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хроника изгубљеног града”, „Последњи лет за Сарајево”, „Конте”, „Елдорадо”, „Англос”. Српска књижевна задруга, у стотом, јубиларном „Колу”, објавила је његов нови роман „Исповести”, чије је прво издање већ распродато.

После толико интервјуа и ове исповедне књиге, има ли питања које Вам није постављено?

Верујте, осећам се већ помало као излизана плоча. Продао сам све што се могло продати: детињство, ратове, прве и друге љубави. Уосталом, то јесте посао писца, да продаје најдрагоценије ствари из свог живота, али остало је још много тога, готово цео паралелни живот. Још, наиме, нисам срео писца који је у својој аутобиографији описао и своје најлошије особине. Ја јесам.

Разговор који Лена, јунакиња романа, води са Вама, најбољи је и најкомплетнији Ваш интервју, јер сте га водили сами са собом?

Интервју је увек нека врста дуодраме: један поставља питања, покушавајући да буде бољи од себе, а други одговара и настоји да се представи у најбољем светлу. У случају Лене, ово је један велики интервју који је, у ствари, монодрама. Она, наиме, долази код мене да јој помогнем да напише дипломски рад о мом делу, а ја се помало заљубљујем у њу и причам више него што је потребно.

Лена припада „генерацији без пасоша” која је, уствари, највећа жртва овог последњег рата?

Та несрећна генерација која је имала десетак година када је рат почео није видела чак ни Трст, ни Дубровник, ни Сарајево, ни Загреб... Једноставно они нису видели свет и то је једина кривица коју осећам у име своје генерације. Међутим, за разлику од нас, они сви знају савршено енглески и владају Интернетом, као ја писаћом машином. Али, то је виртуелни свет, Њујорк се не може упознати преко Интернета и телевизије, све док се не попије пиће у „Кафе Ређо”, у Гринич Вилиџу, све док се не буде гладан на Петој авенији.

Рат је почео 1991. године спаљивањем 3,5 милиона књига српских писаца, поготову оних штампаних ћирилицом. Зар то није културни геноцид?

Због тога сам и отишао у тај рат, да спречим да се ма чије књиге, било где, спаљују. За мене је врло ласкаво што су моје књиге спаљене у високом друштву са делима Иве Андрића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића, Меше Селимовића... То је иначе било веће спаљивање књига од оних у средњем веку, а неупоредиво веће од спаљивања књига у Немачкој 1935. године. Хрвати имају чиме да се похвале. Ипак, поред Ивана Аралице, који је јавно најчитанији писац у Хрватској, ја сам најчитанији тајно, јер нико није могао моје књиге да избаци са кућних полица, где се још увек налазе, истина скривене у другом реду.

Од „прозе у траперицама”, приметила је критика, стигли сте до „прозе у маскирној униформи”. Има ли у тој оцени и мало злурадости?

Нема, то је само промена модне линије. Шалим се. Ја, једноставно, нисам могао да издржим да се не придружим народу мојих предака у Херцеговини, који су се борили за опстанак и којима је претило истребљење. Не, нисам пуцао, нити носио друго оружје сем писаће машине и једног малог револвера за пасом, да ме не ухвате живог. Не желећи, ни случајно, да се упоређујем са великанима какви су на пример, Хемингвеј, Марло, Антоан де Сент Егзипери, који је погинуо као ратни пилот изнад Средоземља, не налазим ништа чудно у томе да писац оде у неки рат, поготово ако у том рату учествује његов сопствени народ и ако се тај рат одвија на само триста километара од његовог писаћег стола.

И даље сте велики противник писања на компјутеру. Сматрате да би требало написати историју књижевности од гушчјег пера до компјутера, па да се види шта је боље?

Прелазим на писање компјутером чим неко на њему напише „Црвено и црно” или „Рат и мир”. Кажу ми пријатељи да се на компјутеру много брже пише, а ја им одговарам да пишем оном брзином којом мислим и да ми је ова на мојој старој „оливети” машини понекад и сувише брза. Кажу ми, такође, да се лакше исправљају грешке. Али, ја не грешим.

Живимо у новом добу које поништава све претходно. Нестају и старе кафане, а са њима и усмени књижевници?

Мрзим носталгичаре. Они не чезну за временима која су била боља, већ за собом када су били млади. Што се тиче усмених књижевника, они још увек постоје: треба ме само видети када узмем банку увече за столом у „Коноби”, где седим. То је много боље од онога што пишем.

Многе Ваше књиге биле су бестселери. Наша књижевна критика сматра да су то дела ниже вредности и да подилазе укусу публике?

Шта је уопште уметност ако не удварање и подилажење публици? Најузвишенији духови толико презиру публику да им рукописи још увек чаме у фиокама.

С друге стране, све чешће, награђују се дела намењена уском кругу читалаца, која су, по правилу, потпуно неразумљива?

Србија је земља са највише књижевних награда по броју становника у Европи. Један део претенциозних критичара труди се да произведе свог писца, који ће бити откриће, али бестселери су као лепе девојке – рађају се на најнеочекиванијим местима. То је божји дар и ту нема друге помоћи. Дође ми да као препоруку око корица мог новог романа „Исповести” ставим бандеролу на којој ће писати: „Овај роман неће добити ниједну књижевну награду”. 

Ствара ли се, тако, на вештачки начин, „читалачка елита”?

На корицама тих увелих књига у књижарским излозима муве цркавају од досаде. Још нисам срео некога на плажи са сличном књигом у рукама. Једино, ако је дебља, згодна је да се подметне под главу, када се човек сунча.

Да ли су се то неталентовани удружили против талентованих?

Одувек је било тако. Незгодно је само то што Господ поклања таленте углавном неподобним типовима, а не оним распоређеним по владајућим партијама и идеологијама.

-----------------------------------------------------------

Дан почиње са „Политиком”

У новом роману лепо говорите о „Политици”, својој новини, чији сте, уосталом, били дугогодишњи сарадник. Куповали сте је и у Њујорку, на Петој авенији. Да ли Вам и даље дан почиње са „Политиком”?

Тај дан је потпуно исти као што су, уосталом, изгледала јутра мога деде и оца. „Политика”, кафа и цигарета на мушеми – мртва природа кроз векове! Налази се, такође, и на многим мојим сликама, на столу уместо столњака и као хартија у којој су умотани букети цвећа са Каленића пијаце. Цвеће је за жене, а „Политика” за мушкарце.


Зоран Радисављевић
knjige
<< 09/2008 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
82627

Powered by Blogger.ba