knjige

Dobrodošli na moj blog...


17.02.2009.

David Albahari

Rastegljivost ličnog stila

Često se o piscima čuje izjava da pišu jednu knjigu čitavog žiota, odnosno da se drže jedne opsesivne teme i da je, sa malim varijacijama, obrađuju iz knjige u knjigu, iz romana u roman. Za Davida Albaharija, jednog od najznačajnijih spisatelja sa prostora bivše Jugoslavije, to je takođe tačno, s tim što se on uzdržava od genetskih mutacija jedne teme, većiz godine u godinu u romanesknoj formi iskušava rastegljivost svog osobenog stila.

Reč je o tome da je pripovedač često veoma udaljen, vremenski ili prostorno, od samih dešavanja i čitalac se nalazi u veoma nezavidnom položaju, jer su informacije koje do njega stižu prošle kroz priličan broj ruku, pa se stiče utisak da, kao u igri gluvih telefona, događaj nije identičan iskazu o njemu. Ovaj radikalan poststrukturalistički stav o odnosu između označenog i označitelja, primenjen na književnost, rađa nepoverenje u svet stvoren u proznom delu i samim tim relativizuje svaki iskaz koji pretenduje na univerzalnu vrednost. S druge strane, u svoja poslednja tri romana Pijavice (2006), Ludvig (2007) i Brat (2008), svi u izdanju Stubova kulture, Albahari upravo pokušava da progovori o realnim problemima koji (bi mogli da) potresaju srbijansko društvo, dakle ono koje je izrazito netolerantno, odnosno ulagivačko-potkazivačko po svom unutrašnjem ustrojstvu. Drugim rečima, bilo bi očekivano da se iz njegovih romana da iščitati nešto što bi trebalo da liči na stav o tim problemima.

Roman Brat, jedno od tri ostvarenja kojim se pisac predstavio na proteklom beogradskom Sajmu knjiga, po mom mišljenju najbolji je koji je Albahari napisao još od Geca i Majera. Radi se o narativu koji problematizuje rodne razlike i pokušava da razbije još jedan od tabua u homofobično/ginofobičnom srbijanskom društvu. U slučaju Brata Albaharijev pripovedački model, koji sam prethodno skicirao, funkcioniše kao odličan okvir za isticanje mogućih odnosa koje i zajednica i pojedinac mogu da imaju prema osobama fluidnih rodnih identiteta. Događaji opisani u romanu stižu do čitaoca odb ijajući se nekad o dva, a nekada o tri ogledala. I kao što Meir Šternberg u svojoj teoriji citata govori o upotrebnoj vrednosti tuđih reči u kontekstu, tako se i Albahari prosto poigrava identitetima govornika u složenoj narativnoj situaciji, u kojoj se citira govornik koji citira govornika koji govori o određenom dešavanju, u želji da čitaoca dovede do stanja zbunjenosti. Na kraju te igre autor, iako sam nema dilemu, elegantno kao u starim filmovima zaključava vrata pred čitaocem i ostavlja mu da sam dokona o čemu se zapravo radi, odnosno ko je u pravu, a ko ne.

Roman odlikuje i tankoćutna gradacija i promena u percepciji glavnog lika, koji prelazi put od simpatičnog, ali benignog osobenjaka - što svojom ekstremnom pasivnošću ume da vam ide na nerve - do zloćudnog posmatrača takvog moralnog sklopa, koji odgovara onome što je Goldhagen u naslovu svoje knjige nazvao „dobrovoljnim egzekutorima“, dakle ljudima koji ne samo što posmatraju, veći navijaju za one koji vrše nasilje i zločin nad drugim i drugačijim. Naravno, u trenutku kada se roman ovako posmatra, dobija se prostor za brojna metaforička tumačenja, koja svakako - i zasluženo - ne govore ništa lepo o zemlji u kojoj živimo.

Pored ovog kritičkog stava prema palanačkom duhu, Albahari u svom romanu, kroz usta likova koji su obojica pisci, na duhovit i veoma zanimljiv način, vodi dijalog sa najvažnijim delom književne teorije – Aristotelovom poetikom. Ova tipična postmodernistička metaknjiževna okupiranost, u Bratu ima za svrhu isticanje u prvi plan upravo onih detalja priče koji su u svojim razmerama duboko tragični. Vešto podelivši uloge u sceni razgovora u kafani, i dodelivši horu (razularenoj masi koja vrši gay bashing) ključnu ulogu u tragediji, Albahari je dao jasne smernice za čitanje romana i možda je upravo taj detalj ono što ovaj roman uzdiže iznad prošlogodišnjeg ili onog još ranijeg.

Poslednja rečenica u romanu, u kojoj se i metaforički i bukvalno vrata pred čitaocem zaključavaju, ima za cilj ne da nas dovede do kraj a romana nego da nas dovede pred ogledalo, pred kojim ćemo morati da se suočimo sa sobom i da se upitamo u kolikoj meri se i mi sami nalazimo u poziciji dobrovoljnih dželata svih onih ljudi koji se upadljivo razlikuju od nas. Albaharijev odgovor je, koliko god prikriven ispod naslaga citata, nedvosmisleno jasan. Zapitajmo se kakav je naš.

Vladimir Arsenić
17.02.2009.

Svetislava Basara

Potraga za smislom
Dnevnik Marte Koen

Od sedam romana najužeg NIN-ovog izbora, u najvećoj senci je ostao novi roman Svetislava Basare, „Dnevnik Marte Koen”, možda zato što je Basara NIN-ovu nagradu dobio pretprošle godine i time kao da je konsenzusom rešeno da su mu oduženi svi dugovi kojih nije bilo malo. Osim toga, novi roman ne predstavlja novum ili prekretnicu u piščevom delu, već mirni nastavak njegovih dosadašnjih pripovedačkih strategija i već poznatog idejnog korpusa. Što ne znači da Basara nije ponovo napisao pažnje vredan roman.

„Dnevnik Marte Koen” je još jedan Basarin roman pisan na tragu poznatih postmodernih konvencija o dokumentu kao predlošku književnog dela. Dnevnik, međutim, ovde nije taj dokument kako bi se moglo pomisliti, već novinski članak koji se postepeno formira kao pseudobiografija sastavljena od neproverenih podataka. Do njih će novinar P.Pavlović dolaziti kroz razgovor sa onima koji su Martu Koen navodno poznavali, te će njen lik, u zavisnosti od nesigurnih svedočenja, tokom romana menjati svoje nazore i uloge, od fatalne lepotice i čudovišne žene, potom psihijatrijskog slučaja, do fanatičnog komunističkog ideologa krivog za ideju Golog otoka.

Uprkos podnaslovu (Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988), „Dnevnik Marte Koen” ne revidira čitav jedan pokret sagledavajući ga iz ugla ezoterije, a nepoštovanje podnaslova je samo još jedna, za Basaru tipična konvencija. Pojmovi „istorije”, „komunističkog pokreta” i „okultnog”su gotovo u potpunosti mistifikatorski jer se u romanu, odista, pominju brojni akteri i događaji iz istorije poput Tita, Rankovića, Krcuna, Đilasa, a potom i Staljina, Golog otoka, bitke na Sutjesci, ali od same istorije komunističkog pokreta tu gotovo da ničega i nema, osim ironizovanja jedne ideje koja je, zahvaljujući fanaticima i karijeristima, doživela sopstveno izobličenje i propast.

Roman je moguće čitati i u širem kontekstu, već poznatom basarijanskom vidokrugu interesovanja o re-sagledavanju velikih ideja u istoriji, dok se neki od motiva, popu t ideje da su bolest i zdravlje u istoriji često menjali mesta, čine odveć poznatim, kao i istorijski likovi kojih se Basara ne lišava ni u jednom romanu napisanom u poslednje vreme (Niče, Jakob Beme, Frojd, a ponekad zaluta i lik iz prethodnog romana, Parkinson). U centru pažnje je uprkos svim mimikrijama i dalje Basarina višegodišnja teza (koja vešto korespondira sa nekim od filozofa postmodernog doba te se Basara teško može optužiti za anahroni tradicionalizam) o pogubnosti prelaska sa ptolomejskog heliocentrizma na kopernikanski sistem mišljenja.

Izmeštanje Čoveka iz centra božanskog univerzuma, njegovo konstantno udaljavanje od Boga, u krajnjim konsekvencama dovodi do ničeanskog preokretai mogućnosti – „sve je dozvoljeno u svetu bez Boga”. Basara će lucidnom spisateljskom igrom izokretanja datosti u njihov apsurdni oblik, što u prvi mah izaziva smeh i uživanje u piščevoj veštini poigravanja, doći do ozbiljnijeg korpusa ideja, često zanemarivanih, a u javnosti i potcenjivanih, ali prisutnih u svim njegovim romanima: da se na liniji od kopernikanskog do ničeanskog obrta čiji je proizvod gubljenje centra, pa samim tim i ravnoteže, istovremeno nepovratno gubi i neophodan smisao čovekovog bitisanja, a sa njim i razlozi za ono najvažnije, za humanost i etiku. Namesto „smisla”, kako ga Basara sagledava, bujaju brojne izopačenosti, među kojima i komunistički pokret, gde je Marta Koen poput slike Dorijana Greja, samo eksplicitni model pravog stanja stvari.

Svetislav Basara je u svakom pogledu osobena figura naše književnosti, a njegova proza traži barem minimalno radoznalog, širokoobrazovanog čitaoca koji neće odustati na fantastičnim obrtima, mozaičnom nagomilavanju pripovesti, na parodiji, apsurdu, ironizovanju, jukstaponiranju nespojivih ličnosti i ideja, već će, naprotiv, uživati uneobičnom spoju humora i lucidnosti, prateći ga u stopu i ne gubeći glavu u lavirintima rukopisa. A takvih je, na sreću, bilo mnogo još i u vreme prekretničkih „Biciklista”, i do današnjeg dana se njihov broj morao još uvećati, sem ako na delu opet nije Basarina teza o nepostojanju svakog smisla na ovim prostorima.

Jasmina Vrbavac
17.02.2009.

Vladimir Tasic

Svako je heroj svoje priče
Stakleni zid

U Staklenom zidu Tasić nanovo varira motive odlaska iz zemlje, čeonog sudara sa drugačijim svetom, porodične tragedije i potrebe za svođenjem ličnih računa, i ovaj put superiorno, ali uz upadljivu promenu izraza i uz dodatak jedne od najmučnijih epizoda srpskih 90-ih


Vladimir Tasić zauzima zbilja apartnu poziciju u savremenoj srpskoj književnosti – po vokaciji je matematičar, a osim toga i dugogodišnji stanar prekookeanskih adresa. Ta dvostruka – profesionalna i geografska – udaljenost za posledicu ima relaksiran pristup književnosti, neopterećen esnafskim sektašenjima, sezonskim opsesijama i ovdašnjim (kvazi)estetskim preferencama.

Zato ni najmanje ne čudi što autor mnogonagrađivanih romana Oproštajni dar (2001) i Kiša i hartija (2004) i u Staklenom zidu (Adresa, 2008) pokazuje zadivljujući nivo svežine, čistog spisateljskog umeća, zrelosti i osobenosti izraza, spoj kome na putu ka čitaocima i odličjima ne može zasmetati ni poslovično stidljiv izdavač.

Poput većine kako veštih, tako i neveštih spisatelja, i Tasić kreće od omiljenih tema (ili opsesija). U njegovom slučaju to bi bila izmeštenost iz prvobitnog okruženja (i posledični izgon/ samoizgon iz zvučnog sazvežđa maternjeg jezika), nemogućnost stvarnog bekstva od (tegobnog) porodičnog nasleđa, te potreba da se, kroz unutrašnja svođenja, barem pokuša iskorak iz vlastite klopke.

Sve pobrojano čini i osnovu Staklenog zida, intimistički tihe i hrabro svedene povesti o egzistenciji mladog para na marginama boljeg sveta. Tasić kreće od jednostavne premise o kontemplaciji nad propašću jednog braka izraslog na temeljima dugogodišnje, mladalačke ljubavi da bi se elegantnim, lakim koracima preko priče o potomstvu i brojnih skretanja, u samom finišu stiglo do čvorišta svih čvorišta – još nerazjašnjene smrti novinarke Dade Vujasinović (ovih dana nanovo je otvorena priča o sumnjivim okolnostima njene smrti i brojnim proizvoljnostima u prvobitnoj, krajnje nonšalantnoj istrazi).

Tasić nije senzacionalista, u nje govom pismu ne mogu se naći ni najbleđi tragovi eksploatacijskog žara. Naprotiv, osim istinskog žonglerskog umeća baratanja pipavom građom, autor ima puno takta i pripovedačkog dostojanstva (što je posebno očigledno u poslednjoj četvrtini, koja se i tiče smrti gospođice Vujasinović, gde čitav jedan segment čini citat obdukcionog nalaza, a kojom Tasić rukuje sa zapanjujućom samokontrolom i merom). Sam autor, pak, u kratkom pogovoru tvrdi da ovo nije roman o pogibiji Dade Vujasinović, naglašavajući sledeće: „Ovo je samo roman; roman o nemogućnosti odrastanja“.

Zato se ne samo kao potpuno opravdana, nego i genijalna čini odluka da se za pripovedanje odabere vizura sestre pokojne novinarke. Sestra Vujasinovićeve je i sama životan, punokrvan i pažnje vredan lik – nevoljka iseljenica, požrtvovana majka, spremna da zagazi i u najdublji glib dijaspore, neustrašivi lovac na mreže zakulisnih nepodopština ovdašnjih vlastodržaca i (na prvi pogled) sumanute detalje i koincidencije u vezi sa smrću voljene sestre. Nakon reminiscencija na bezbrižnu SFRJ mladost, Tasić svoju junakinju navodi i prati kroz lavirinte nikad dovršenog ličnog odrastanja i spoznaja stravičnog ustrojstva matice, te „obeščašćene zemlje“.

Takođe u pogovoru Tasić pominje „mračne priveligije autora da izmišlja junake i situacije kako bi knjiga postala književno istinita“. Zato su i bili potrebni izuzetno umeće i krajnje precizni pripovedački zahvati da početna, čini se tipična povest o emotivnom razlazu para, izazvanom i izmenjenim geografsko-kulturološkim uslovnostima, bez iole upadljivih intervencija poteče u pravcu tragedije ogromnog opsega i priče o ludilu na državnom nivou. Vladimir Tasić u tu svrhu potpuno menja izraz, što je posebno odvažan potez, imajući u vidu da mu je upravo pređašnji i doneo toliko hvale i uspeha.

Jezik Staklenog zida je krajnje ekonomičan, na samoj granici škrtosti. Iz rečenice, baš kao i iz cele priče, proterano je sve suvišno. Tu su jedino neimenovani junaci, ti „heroji svojih drama“ – majka koj a čezne za sestrom, domovinom i spokojem pređašnje egzistencije, otac koji čezne za propalim brakom i uteklim smislom postojanja, te dečak, intuitivno željan samospoznaje, koji čudnim putanjama dečje igrarije dolazi do biti porodične tragedije.

Stakleni zid, bez preterivanja, predstavlja virtuozno štivo, superiorno saglasje provokativne i rečite sadržine i neosporno savršeno odabranog izraza. To je knjiga izrasla na umešnosti autora i literarnom idealizmu, koji, dalje, parira idealizmu same Vujasinovićeve što refrenski ponavlja: „Preživeli će biti nevini“. A sami znamo koliko je to tačno.

Zoran Janković
knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
81680

Powered by Blogger.ba