knjige

Dobrodošli na moj blog...


17.02.2009.

Vladimir Tasic

Svako je heroj svoje priče
Stakleni zid

U Staklenom zidu Tasić nanovo varira motive odlaska iz zemlje, čeonog sudara sa drugačijim svetom, porodične tragedije i potrebe za svođenjem ličnih računa, i ovaj put superiorno, ali uz upadljivu promenu izraza i uz dodatak jedne od najmučnijih epizoda srpskih 90-ih


Vladimir Tasić zauzima zbilja apartnu poziciju u savremenoj srpskoj književnosti – po vokaciji je matematičar, a osim toga i dugogodišnji stanar prekookeanskih adresa. Ta dvostruka – profesionalna i geografska – udaljenost za posledicu ima relaksiran pristup književnosti, neopterećen esnafskim sektašenjima, sezonskim opsesijama i ovdašnjim (kvazi)estetskim preferencama.

Zato ni najmanje ne čudi što autor mnogonagrađivanih romana Oproštajni dar (2001) i Kiša i hartija (2004) i u Staklenom zidu (Adresa, 2008) pokazuje zadivljujući nivo svežine, čistog spisateljskog umeća, zrelosti i osobenosti izraza, spoj kome na putu ka čitaocima i odličjima ne može zasmetati ni poslovično stidljiv izdavač.

Poput većine kako veštih, tako i neveštih spisatelja, i Tasić kreće od omiljenih tema (ili opsesija). U njegovom slučaju to bi bila izmeštenost iz prvobitnog okruženja (i posledični izgon/ samoizgon iz zvučnog sazvežđa maternjeg jezika), nemogućnost stvarnog bekstva od (tegobnog) porodičnog nasleđa, te potreba da se, kroz unutrašnja svođenja, barem pokuša iskorak iz vlastite klopke.

Sve pobrojano čini i osnovu Staklenog zida, intimistički tihe i hrabro svedene povesti o egzistenciji mladog para na marginama boljeg sveta. Tasić kreće od jednostavne premise o kontemplaciji nad propašću jednog braka izraslog na temeljima dugogodišnje, mladalačke ljubavi da bi se elegantnim, lakim koracima preko priče o potomstvu i brojnih skretanja, u samom finišu stiglo do čvorišta svih čvorišta – još nerazjašnjene smrti novinarke Dade Vujasinović (ovih dana nanovo je otvorena priča o sumnjivim okolnostima njene smrti i brojnim proizvoljnostima u prvobitnoj, krajnje nonšalantnoj istrazi).

Tasić nije senzacionalista, u nje govom pismu ne mogu se naći ni najbleđi tragovi eksploatacijskog žara. Naprotiv, osim istinskog žonglerskog umeća baratanja pipavom građom, autor ima puno takta i pripovedačkog dostojanstva (što je posebno očigledno u poslednjoj četvrtini, koja se i tiče smrti gospođice Vujasinović, gde čitav jedan segment čini citat obdukcionog nalaza, a kojom Tasić rukuje sa zapanjujućom samokontrolom i merom). Sam autor, pak, u kratkom pogovoru tvrdi da ovo nije roman o pogibiji Dade Vujasinović, naglašavajući sledeće: „Ovo je samo roman; roman o nemogućnosti odrastanja“.

Zato se ne samo kao potpuno opravdana, nego i genijalna čini odluka da se za pripovedanje odabere vizura sestre pokojne novinarke. Sestra Vujasinovićeve je i sama životan, punokrvan i pažnje vredan lik – nevoljka iseljenica, požrtvovana majka, spremna da zagazi i u najdublji glib dijaspore, neustrašivi lovac na mreže zakulisnih nepodopština ovdašnjih vlastodržaca i (na prvi pogled) sumanute detalje i koincidencije u vezi sa smrću voljene sestre. Nakon reminiscencija na bezbrižnu SFRJ mladost, Tasić svoju junakinju navodi i prati kroz lavirinte nikad dovršenog ličnog odrastanja i spoznaja stravičnog ustrojstva matice, te „obeščašćene zemlje“.

Takođe u pogovoru Tasić pominje „mračne priveligije autora da izmišlja junake i situacije kako bi knjiga postala književno istinita“. Zato su i bili potrebni izuzetno umeće i krajnje precizni pripovedački zahvati da početna, čini se tipična povest o emotivnom razlazu para, izazvanom i izmenjenim geografsko-kulturološkim uslovnostima, bez iole upadljivih intervencija poteče u pravcu tragedije ogromnog opsega i priče o ludilu na državnom nivou. Vladimir Tasić u tu svrhu potpuno menja izraz, što je posebno odvažan potez, imajući u vidu da mu je upravo pređašnji i doneo toliko hvale i uspeha.

Jezik Staklenog zida je krajnje ekonomičan, na samoj granici škrtosti. Iz rečenice, baš kao i iz cele priče, proterano je sve suvišno. Tu su jedino neimenovani junaci, ti „heroji svojih drama“ – majka koj a čezne za sestrom, domovinom i spokojem pređašnje egzistencije, otac koji čezne za propalim brakom i uteklim smislom postojanja, te dečak, intuitivno željan samospoznaje, koji čudnim putanjama dečje igrarije dolazi do biti porodične tragedije.

Stakleni zid, bez preterivanja, predstavlja virtuozno štivo, superiorno saglasje provokativne i rečite sadržine i neosporno savršeno odabranog izraza. To je knjiga izrasla na umešnosti autora i literarnom idealizmu, koji, dalje, parira idealizmu same Vujasinovićeve što refrenski ponavlja: „Preživeli će biti nevini“. A sami znamo koliko je to tačno.

Zoran Janković
knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
78707

Powered by Blogger.ba