knjige

Dobrodošli na moj blog...


22.06.2009.

Maketa od drzave


Svetislav Basara

- Mi imamo samo maketu od države oličenu u raznim ministarstvima. Nama, realno, fali prava država koja bi ograničila samovolju i pohlepu - rekao je Svetislav Basara u razgovoru za "Blic", a povodom promocije njegove knjige "Fundamentalizam debiliteta" ("Službeni glasnik") koja sadrži njegove izabrane tekstove objavljivane u raznim novinama od 1996 do danas. Poznati pisac govori o svojoj najnovijoj knjizi, politici, srpskoj stvarnosti, istoriji, mitovima...


Objašnjavajući naslov knjige, Svetislav Basara kaže: "Debilitet je nastao od grčke reči koja u osnovi znači nesposobnost. Fascinantna je naša fantastičnost da istrajemo u pogrešnim modelima. Biti Srbin u današnjoj Srbiji ukida svaku razliku između lopova, ratnog zločinca i poštenog, vrednog i talentovanog čoveka. Iz takvog galimatijasa i iz realnog istorijskog ćorsokaka, razumljivo, nastaje fundamentalizam debiliteta.

A šta ćemo sa nadom? Ima li je?
- Ima nade, a ima i leka. Jednostavno - konstituisanje realne države. Srbi nisu supermeni, ali nisu ni lošiji od drugih naroda. Država, kada to jeste, postoji da sankcioniše samovolju. Ona to kod nas ne radi. Nego postoje političari koji se utrkuju u slikanju za medije i uticaju na njih. Znaju svi za pomenuto rešenje. Nije to nikakvo otkrovenje, ali ne postoji volja. Ipak...

Ipak?
- Uzdam se da će doći generacija koju željno iščekujem, a koja bi mogla nešto da uradi, da pokrene Srbiju napred. Za to je neophodno jasno sagledavanje prošlosti i uvid u problematičnu prirodu srbijanskih pseudoelita i režima. Dakle, ova knjiga bi mogla da posluži kao nekakav putokaz ka stvarnoj istorijskoj građi. Ma koliko delovala možda i haotično, ona ipak ukazuje na neke stvari. Primerice, na to da patriotizam, budući da je emocija, ne može biti ni nacionalni program ni državna politika, što i dan-danas jeste.

Znalci kažu da knjigu odlikuje "basarijanski pogled na stvarnost"; šta bi to moglo da znači?
- Šta li bi to pa moglo da znači? To je novinarsko kritičarska patka. < br>
U knjizi za srpsku politiku kažete da je "tupoumna"?
- Srpska politika je ne samo beznadežno tupoumna nego i istrajno katastrofalna zato što se, u stvari, ne bavi politikom. Zato što uopšte nije politika. Srpska politička stvarnost je pseudomitologija i prazna priča. Čine je političari opšte prakse koji to, zapravo, i nisu. Kulturno-politička pseudoelita ne samo da se ne uznemirava zbog sveopšte degradacije života, ona je iz sve snage proizvodi jer stanje unutrašnjeg rasula uvek može lažno predstaviti kao posledicu maglovitih zavera i konflikata i uvek iznova sebe predstaviti kao jedinu snagu sposobnu da izađe na kraj sa svim teškoćama.

Govorite i o lažnim mitovima?
- Jedan od lažnih mitova je nacionalni program. On je u našoj praksi u osnovi jednostavan i može se sažeti u jednoj rečenici: Prosperitet nacije utemeljen je na slobodi i prosperitetu nekolicine pojedinaca. Kada se politika svede na laž, unapred zacrtane matrice, projekcije, mistifikacije, ona se neizbežno ruši u dodiru s realnošću.

Dakle, ako je politika laž, znači da je nema?
- Jasno. Realno, mi ne znamo prošlost. Ne znamo kakva nam je sadašnjost. Zato ne znamo ni kakva nam je budućnost. Kod nas je metod utvrđivanja istine i realnosti - što je babi milo, to joj se i snilo.

Kog je žanra vaša knjiga?
- Pornografija. Tvrda. Ali bez fizioloških, već sa naglašenim mentalnim genitalijama.

Šta je tranzicija?
- Nešto što bi trebalo da traje kratko, a traje dugo. E sad, ima oblasti u kojima je taj princip poželjan, al' tu su mentalne genitalije ozbiljna smetnja, tu su poželjne one druge. A tranzicija... ruku na srce, svetom je zavladao besmisao.

Kako se boriti protiv besmisla?
- Čitanjem.

A alkohol? Svojevremeno ste rekli da alkohol ne sme da trpi zbog posla?
- Ostajem pri tom, ali ni čitanje ne sme da trpi zbog alkohola.

Junaci
Ova knjiga je okarakterisana i kao „svevremeni roman srpske političke scene”. Ako je roman, onda mora imat i glavne junake, sadržati odgovor na čuveno pitanje „Da l’ su se uzeli na kraju?”
- Glavni junaci su od kodža Miloša do Vojislava Koštunice, a i ovi danas ljuto se utrkuju da budu glavni. A da l’ su se uzeli na kraju? Bogami, napeto je...

Tatjana Nježić
09.06.2009.

Igor Mandic

Šta hoće taj Mandić?

Odlučivši da napiše i objavi „nastavak velikog hita” Sebi pod kožu (vidi korice!), te samoproklamovano „nehotične autobiografije” sa nemilosrdno prikazanom ličnom i porodičnom tragedijom u središtu, Igor Mandić kao da provocira baš ovakvo reagovanje. Jer, o čemu je, zaista, još uopšte moguće pisati nakon takvog spektakularnog samoizlaganja a da to ne bude izraz verbalnog egzibicionizma i vispreno upakovane narcisoidnosti?
Pisac ove, sada već hotimično ekspanzivne autobiografije misli, međutim, da stvari stoje upravo obratno. Stilski razbarušenu ispovest o sebi i drugima povodom sebe samoga on, naime, ne vidi kao samozadovoljno „ja–pa–ja” pisanje nego kao u osnovi autoironijsko „rušenje središnje utvrde” sopstvenog „jastva” koje ga, podržano teorijskim autoritetima (F. Vijan, S. Dubrovski), predstavlja kao svojevrsnog anti-Narcisa. I to uprkos tome što knjiga U zadnji čas vrvi od krležijanski intoniranih „mojih obračuna s njima”, od davnih gimnazijskih dana u Splitu pa do nedavnog rušenja iluzija o ovdašnjoj političkoj levici i desnici. Uprkos tome što je autorovu ovovremenski prigodnu fotografiju s naslovne strane knjige Sebi pod kožu sada nasledila „umivena” fotka iz „najboljih dana”, i to uz pratnju „bolje polovine”, o kolažnom foto-albumu sa zadnje strane korica i brojnim drugim grafičkim ilustracijama i slikovnim reprodukcijama iz ličnog arhiva da i ne govorimo.
No možda baš taj „razmetljivi” i nametljivi višak na neki način daje za pravo Mandićevom samotumačenju. Oduvek izrazito autorefleksivan, ovaj polihistorski nastrojeni, oštroumni i prgavi publicista koji uporno piše i misli „uz dlaku” ne bi bio to što jeste kad bi samoga sebe poštedeo polemičnosti kojom tako štedro obasipa sve druge. Počev od priznanja o trajno prisutnoj senci Krležinog intelektualnog i Titovog političkog očinstva a zaključno s verbalnom vivisekcijom avanture kratkog urednikovanja u „Vjesniku”, ovaj samooglašeni anti-Narcis sve vreme, dakle, pleše dvostruki, dvosmisleni ples sa svojom i tuđom taštinom.
Formalno-kompozici ono sačinjena kao protežna flešbek struktura, tj. kao neprestano tekstualno „propadanje kroz vremensku crvotočinu”, simetrično omeđenu 2007. i 1947/57. godinom, Mandićeva druga po redu dnevničko-memoarska knjiga svoj krajnji domašaj pri tome traži u polju (ne)mogućeg razabiranja između izmišljenog i stvarnog. Ono što je prvi put bilo fokusirano na razvejavanje tragične fame ovde je, naime, metodično primenjeno na sveukupno evokativno ustrojstvo prikazanih događaja koji po pravilu osciluju između verodostojnosti i fantazmatičnosti. Zadnji čas do paroksizma, moglo bi se reći, razvija već ranije naznačenu temu demaskiranja balkanske „porno kulture” njenim neprestanim inflatornim (i)zazivanjem i pothranjivanjem.
Ističući već u podnaslovu zavodljivo obećavajuću odrednicu „autobiografski rijaliti šou”, Igor Mandić zapravo potencira onaj ambivalentni privid koji (do)nosi medijski glamuroznu „proizvodnju” iluzije ogoljenosti bez ostatka, bila ona televizijska ili beletristička. Ova strategija svakako je „najzornija” u „paprenoj” trodelnoj „autofikciji” kojom nam ovaj ovejani kreator žurnalističkih skandala pravo u lice baca „pornografsku” rukavicu „tvrde” hrvatsko-srpske heteroseksualne „suradnje” uoči poslednjeg rata, s dodatkom sado-mazo detalja i sličnih pikanterija. Poenta je u tome što će znatiželjni čitalac, ma kako razumeo i protumačio ono što prati, neizbežno da bude uključen u protivrečnu tekstualnu produkciju značenja koja svojom prekomernošću svedoči o jednom stanju kulturne svesti što uvek, ne pitajući ili ne znajući za cenu, prestupa granice.
U celini gledano, Mandićevi multimedijalno i multidiskurzivno zamišljeni memoari neumornog skribenta i anti-Narcisa ipak ne predstavljaju tek komercijalno isplativi produžetak „nehotične autobiografije” pod naslovom Sebi pod kožu, već, čini se, i neku vrstu intimno neumitnog odgovora na nju. Ako je prva knjiga pisana u senci fame o smrti, onda je knjiga s naslovom U zadnji čas gotovo bez izuzet(a)ka pisana pod jarkim svetlom fame o životu i njegovim negdanjim/ nigdanjim plodovima. Bez obzira na to da li erotski fikcionalizuje ili gastronomski „kapitalizuje”, da li intelektualno polemiše ili sentimentalno ironizuje, da li žurnalizuje ili literarizuje, Igor Mandić uvek jednako, od prve pa do ove, zasad zadnje knjige, demonstrira jedinstveni i nezatomljivi spisateljski vitalizam po kojem, reklo bi se, još uvek nema pravog premca i takmaca na prostorima između Save i Dunava.

Tihomir Brajović
knjige
<< 06/2009 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
78707

Powered by Blogger.ba