knjige

Dobrodošli na moj blog...


12.05.2010.

Danilo Kis

Kiš je patio više od Kundere

Povod za razgovore gostiju iz Pariza o delu dva velika pisca jeste objavljivanje nove Kunderine knjige eseja kod nas, i prevoda na francuski ranog Kišovog dela „Varia”
„Prelistavam knjigu Danila Kiša, njegovu staru esejističku knjigu, i imam utisak da se nalazim u jednom bistrou blizu Trokadera i sedim licem u lice s njim, dok mi priča svojim snažnim, grubim glasom, kao da me grdi... veran Rableu i nadrealistima koji su istraživali snove”, piše velikan svetske književnosti Milan Kundera (1929) u svojoj novoj knjizi eseja, delu pune zrelosti nazvanom „Susret”.
Ovu zbirku Kunderinih razmišljanja o književnom stvaralaštvu Kiša, zatim Rablea, Selina, Malapartea, Anatola Fransa, Karlosa Fuentesa, slikarstvu Fransisa Bejkona, muzici Janačeka, „dragim šezdesetim godinama prošloga veka”, objavila je kod nas beogradska izdavačka kuća „Arhipelag”, u prevodu Sonje Veselinović. U isto vreme u Francuskoj se pojavila knjiga eseja, razgovora i priča Danila Kiša „Varia”, u prevodu Paskal Delpeš, i u izdanju „Fajara”. To je delo iz rane Kišove faze, i svojevrsno tematsko i poetičko „skladište” njegove literature.
Povodom ova dva literarna događaja, nedavno su se upravo kroz razgovore uvaženih gostiju iz Pariza – Gi Skarpete i ŽanPjer Morela, u Kulturnom centru Beograda, susreli Kundera i Danilo Kiš, kao pozna i rana književna zrelost. ŽanPjer Morel je književni kritičar, esejista, prevodilac i počasni profesor komparativne književnosti na Univerzitetu Nova Sorbona 3 u Parizu, i autor je predgovora francuskog prevoda „Varie”. Gi Skarpeta je teoretičar književnosti i umetnosti, romanopisac, književni kritičar i poznavalac dela Kiša i Kundere.
Šta su ovi pisci, koji su došli iz Češke i Jugoslavije, i koji su imali „neobičan” odnos prema istoriji, doneli francuskoj i evropskoj književnosti, bilo je jedno od pitanja rasvetljenih u dve književne večeri u galeriji „Artget”. Kundera koji je po dolasku u Pariz preveo sve svoje češke knjige na francuski, i postao Francuz, Kiš je govorio da nikada neće pisati na nekom drugo m jeziku osim na srpskohrvatskom, i da nije disident. Ipak, imali su i puno dodirnih tačaka, kako su zaključili Morel i Skarpeta.
– Zahvaljujući Kunderi, čitao sam i pisao o Kišu. Kundera mi je rekao da treba da čitam Kiša, da je on „varvarin”. Kada sam upoznao Danila ispričao sam mu to. Nasmejao se, dopala mu se ova definicija, rekao je Gi Skarpeta.
U izjavi za „Politiku”, Skarpeta kaže da je u teško vreme ratnih sukoba na Balkanu nekoliko francuskih intelektualaca govorilo o tome koliko nedostaje Kišova reč.
– Tu mislim pre svega na njegovu odbojnost prema svakoj vrsti nacionalizma. I Kiš i Kundera borili su se protiv diktature ideologije i političkog totalitarizma, koji porobljavaju književnost i stvaralaštvo. Kundera mi je otkrio svoj otpor prema novoj formi diktature danas, a to je diktat svetskog zakona tržišta. U poslednjem Kunderinom romanu koji se zove „Neznanje”, upečatljiv je dijalog dve ličnosti, jednog lika koji je ostao u Pragu i koji je blizak komunistima, i drugog, antikomuniste, koji je otišao u egzil. Danas oni osećaju sličnosti, i to da, iako je sovjetska vladavina težila da uništi suverenitet Češke, ona i danas nije suverena. Nekada su svi učili ruski, a danas svi moraju da nauče engleski. Nekada su na plakatima bile prikazane ruke koje su simbolizovale solidarnost proletera, a danas iste ruke simbolizuju mešanje kultura. To je Kunderina lucidna ironija, objašnjava Skarpeta.
Jedan od važnih „oslobađajućih” stavova u Kunderinim esejima odnosi se na to da egzil nije prinuda, već slobodan izbor pisca, kao i jezik kojim će pisati. Skarpeta ističe da je Kundera posetio Prag posle povratka demokratije, kada mu je bio predložen važan položaj u oblasti kulture.
– Pošto je popričao sa ljudima, shvatio je da su svi nastavljali razgovor koji je bio prekinut pre 20 godina, i niko se nije interesovao za ono što je Kundera za to vreme radio u Francuskoj. Pomislio je: „Tih dvadeset godina u Francuskoj deo su moga života, tamo sam i postao svetski poznati pisac, ja sam jedan „specifični” Francuz i neću da se vratim u Češku – kaže Skarpeta, dodajući:
– Kada je reč o Danilu Kišu, to je bilo malo drugačije, on nikada nije raskinuo sa svojom rodnom sredinom. Leta je provodio u Dubrovniku, išao je da poseti svoju porodicu u Crnu Goru, jednom nogom bio je u Parizu, a drugom u Kotorskom zalivu. Kiš je možda više patio od Kundere zbog francuskih predrasuda prema Jugoslaviji, koje je inače i ismevao, a, sa druge strane, govorio je i da pisci iz ovog dela sveta treba da izađu iz svog provincijalizma.
ŽanPjer Morel ukazuje na to da su Kiš i Kundera tragali za autonomijom u književnosti, za načinom da se izbegne svaki autoritet, bilo da se radi o religiji, politici ili ideologiji, za iznalaženjem novih sredstava kako bi se doprlo do čitaoca. Da je njihova biblioteka bila otvorena za Andrića, Krležu, Crnjanskog, Hašeka, podjednako kao i za Rablea, Didroa, Džojsa, Borhesa, Kafku, Bruna Šulca, Gombroviča.
Primali su uticaje pisaca iz čitavog sveta, kao što se sada njihovo delo sagledava upravo u širokom, a ne uskonacionalnom, književnom kontekstu. Pre svega Kundera, a i Kiš, bili su prisutni u specifičnom periodu 70ih godina 20. veka, a promene su uzrokovali ponekad kroz vrlo polemičke članke, znajući neke istorijske činjenice koje Francuzi nisu poznavali. Kritikovali su marksističko jednoumlje, novu filozofiju, novu kritiku, koja se isključivo bavila književnošću, od Flobera do Prusta. Kiš i Kundera smatrali su da se treba vratiti piscima koji su radili na drugom tipu inovacije, kao što su Rable ili Didro. Trebalo je sačekati Kunderu posebno, a zatim i Kiša, da bi se u Francuskoj razumelo stvaralaštvo Muzila ili Gombroviča, jedne moderne koja je kritična prema modernosti, i koja na ironičan način prikazuje sve iluzije progresa, kulta modernizma, i kiča. Pomogli su nam da ponovo vrednujemo naše nasleđe – smatra Morel.
„Lepo poput ponovnog susreta”, kaže Kundera. Međutim, dobro je i korisno podsećati se i Kišovih saveta mladom piscu o tome da uvek treba da gaji sumnju u vladajuće ideologije i pri nčeve, da se drži podalje od njih.
Marina Vulićević

12.05.2010.

Dragoslav Mihailović

Andrić me branio od Tita

Posle petog oktobra pogledao sam svoj dosije koji je imao oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane
U Biblioteci grada Beograda održan je nedavno okrugli sto o stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića (1930), a Zavod za udžbenike iz Beograda, u ediciji „Nova dela” objavio je njegovu zbirku „Preživljavanje”, sa sedam novih priča.
Dragoslav Mihailović, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Ćupriji. Kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga” i od 1950. do 1952. godine proveo je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Lov na stenice”, „Gori Morava”, „Zlotvori”, „Jalova jesen”... Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
I u knjizi „Preživljavanje” ukazujete na golootočka stradanja. Ovih dana svedoci smo da su dželati glasniji od žrtava?
Nažalost, tako je. Jedan od najvećih dželata – Jovo Kapidžić ovih dana objavio je knjigu, slika se po televizijama, a u Muzeju druga Tita predstavljena je ta besmislena knjiga. Pitam se da li bi neki od Hitlerovih zlikovaca mogao da ima promociju kakvu je imao Jovo Kapidžić. O njemu sam više puta pisao kao o najvećem živom zločincu na Balkanskom poluostrvu. Više puta sam rekao da je on prolio toliko krvi da bi njome mogao da napuni bazen u kojem bi plivao radi održavanja kondicije. Pitam se kako ga ti pametni novinari, koji su ga intervjuisali, nisu pitali kako se osećao dok je ubijao. Čudim se da ga nisu upitali koliko je ljudi u svom besmislenom životu pobio i da li je znao zašto ih je ubijao.
Penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. Da li ste Vi videli svoj dosije?
Početkom juna 2001. godine, tadašnja Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da pogledaju svoje tajne dosijee. Prati o sam događaje i javio se na objavljeni telefon. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koga sam poznavao, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane. Takvo sam obaveštenje dobio. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova Viobrana Stanojevića, o operaciji „Munja”. Na spisku je bilo i moje ime. Tu operaciju, mi golootočani razumeli smo kao listu za likvidaciju.
Da li ste naknadno nešto uspeli da saznate?
Posle petooktobarskih promena, od oba ministarstva, saveznog i republičkog, od Zorana Đinđića, predsednika vlade, i Vojislava Koštunice, predsednika SR Jugoslavije, tražio sam informacije o operaciji „Munja” i pitao ko me je stavio na listu. Nikakav ozbiljan odgovor nisam dobio pune tri i po godine. Tek posle više intervencija, posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije, dobio sam odgovor od BIA da u mom dosijeu takvo rešenje ne postoji. Nagovešteno mi je, taj dokument nisam video, da me je na jednu takvu listu stavila Savezna služba DB. Na ovu listu stavljen sam oktobra 1979. godine, kada je Josip Broz Tito počeo ozbiljno da poboleva, a potom i umro.
Jesu li uopšte prestali da Vas uhode?
Moje praćenje, stalna obaveštajna kontrola (SOK), kako su to zvali, trajalo je sve do 1990. godine kada sam, izgleda, prestao da budem opasan po samoupravnu Jugoslaviju. Imao sam tada 60 godina.
Kako je nastajala knjiga „Preživljavanje”?
Nijednu od pet pripovednih knjiga, koliko sam objavio, nisam napisao onako kako sam želeo. Uvek su mi nedostajale dve-tri pripovetke. Ne radi se, naravno, o cenzuri, niko mi priče nije izbacivao iz knjiga, već ja nisam uspevao da ih napišem. I u knjizi „Preživljavanje” ostao sam „dužan”, sebi i drugima, dve-tri pripovetke koje nisam uspeo da ostvarim. Nikada nisam pisao brzo. Sporo pišem i romane, a pripovetke pogotovu. Jednu pri ču pišem i po dve godine. Od moje prethodne knjige priča „Jalova jesen”, prošlo je punih deset godina. Pet središnjih priča u knjizi „Preživljavanje” napisao sam ranijih godina, a prvu i poslednju 2008. i 2009. godine.
Jedan od junaka govori o odnosu Borisava Stankovića i Ive Andrića. Šta je spajalo ovu dvojicu pisaca?
U priči „Lepo pisanje” Ivo Andrić veoma pohvalno govori o Borisavu Stankoviću. U oktobru 1969, u jednom većem društvu, bio sam sa Andrićem na obeležavanju „Borine nedelje” u Vranju. Tada sam od njega čuo da je Bora Stanković – pisac nad piscima. Andrić je često govorio da je imao sličnu sudbinu kao Bora: rano je ostao bez roditelja, sam je morao da se probija kroz život. Taj boravak u Vranju posebno mi je ostao u sećanju, jer je tada započela velika partijska kampanja protiv predstave „Kad su cvetale tikve”, koja je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tito je govorio u Zrenjaninu 25. oktobra 1969, istoga dana predstava je zabranjena, a samim tim u mrak su otišle i moje prve dve knjige: „Frede, laku noć” i „Kad su cvetale tikve”.
Sticajem okolnosti, u Vranju sam bio sa Ivom Andrićem, Veliborom Gligorićem, Vicom Zaninovićem, Acom Šopovim, Dobricom Erićem, Stevanom Raičkovićem, upravo u vreme kada se politička kampanja razgorevala. Kako sam na „Borinoj nedelji” već bio, organizatori su se našli na velikoj muci: nije im bilo zgodno da me oteraju, ali ni da me gledaju u Vranju.
Kako se ponašao Andrić?
Kao veliki gospodin, kao moj prijatelj. On je, na neki način, pomogao i organizatorima „Borine nedelje”, jer im je više puta rekao da je dobro što su i mene pozvali. Hvalio je i mene i moje pisanje. Moj prijatelj Stevan Raičković mi je rekao: „Ništa ti oni sada ne mogu zbog Andrića. Ako nešto i pokušaju, Andrić će se vratiti u Beograd, a onda ćemo i ti i ja sesti u voz i vratiti se kućama”. Tako je „Borina nedelja” prošla bez skandala.
A ostali?
U Beogradu, na nekom partijskom sastanku, u Kolarčevoj zadužbini, moj nekadašnji profesor Velibor Gligorić oštro me je napao kao narodnog neprijatelja, što su objavile sve tadašnje novine. O Andriću se misli da je bio zatvoren čovek, što on jeste, ali i kao o čoveku koji je bio osobenjak, koji se nije interesovao za tuđe sudbine, što nije tačno. Meni su poznata još dva slučaja kada je Andrić uzimao u zaštitu pisce koji su bili na političkom tapetu. Jedan je Branko Ćopić, koga je Broz napao zbog „Jeretičke priče”, a drugi je Ćamil Sijarić.
----------------------------------------------
Rečnik srpskohrvatskog jezika
Vaša borba za srpski jezik ne nailazi na razumevanje kolega u SANU?
O jeziku govorim skoro tri decenije, od 1981. kada sam postao član SANU, moleći moje kolege da posvete veću pažnju jeziku naroda Srbije, međutim, oni to ne prihvataju. Traju i rasprave oko Rečnika srpskohrvatskog jezika koji objavljuje SANU. I na poslednjem sastanku tražio sam da se nastavi rad na Rečniku srpskog jezika, podržali su me samo: Dobrica Ćosić, Svetlana Velmar Janković i Vladeta Jerotić. Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, obavestio nas je da će kompletan posao na izdavanju Rečnika srpskohrvatskog jezika biti završen do 2020. godine. To, apsolutno, nije moguće, a i ako bude – to će biti u godini kada se navršavaju tri decenije od raspada Jugoslavije, a SANU objavljuje Rečnik srpskohrvatskog jezika!
Zoran Radisavljević

knjige
<< 05/2010 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
81680

Powered by Blogger.ba