knjige

Dobrodošli na moj blog...


17.02.2009.

Vladimir Tasic

Svako je heroj svoje priče
Stakleni zid

U Staklenom zidu Tasić nanovo varira motive odlaska iz zemlje, čeonog sudara sa drugačijim svetom, porodične tragedije i potrebe za svođenjem ličnih računa, i ovaj put superiorno, ali uz upadljivu promenu izraza i uz dodatak jedne od najmučnijih epizoda srpskih 90-ih


Vladimir Tasić zauzima zbilja apartnu poziciju u savremenoj srpskoj književnosti – po vokaciji je matematičar, a osim toga i dugogodišnji stanar prekookeanskih adresa. Ta dvostruka – profesionalna i geografska – udaljenost za posledicu ima relaksiran pristup književnosti, neopterećen esnafskim sektašenjima, sezonskim opsesijama i ovdašnjim (kvazi)estetskim preferencama.

Zato ni najmanje ne čudi što autor mnogonagrađivanih romana Oproštajni dar (2001) i Kiša i hartija (2004) i u Staklenom zidu (Adresa, 2008) pokazuje zadivljujući nivo svežine, čistog spisateljskog umeća, zrelosti i osobenosti izraza, spoj kome na putu ka čitaocima i odličjima ne može zasmetati ni poslovično stidljiv izdavač.

Poput većine kako veštih, tako i neveštih spisatelja, i Tasić kreće od omiljenih tema (ili opsesija). U njegovom slučaju to bi bila izmeštenost iz prvobitnog okruženja (i posledični izgon/ samoizgon iz zvučnog sazvežđa maternjeg jezika), nemogućnost stvarnog bekstva od (tegobnog) porodičnog nasleđa, te potreba da se, kroz unutrašnja svođenja, barem pokuša iskorak iz vlastite klopke.

Sve pobrojano čini i osnovu Staklenog zida, intimistički tihe i hrabro svedene povesti o egzistenciji mladog para na marginama boljeg sveta. Tasić kreće od jednostavne premise o kontemplaciji nad propašću jednog braka izraslog na temeljima dugogodišnje, mladalačke ljubavi da bi se elegantnim, lakim koracima preko priče o potomstvu i brojnih skretanja, u samom finišu stiglo do čvorišta svih čvorišta – još nerazjašnjene smrti novinarke Dade Vujasinović (ovih dana nanovo je otvorena priča o sumnjivim okolnostima njene smrti i brojnim proizvoljnostima u prvobitnoj, krajnje nonšalantnoj istrazi).

Tasić nije senzacionalista, u nje govom pismu ne mogu se naći ni najbleđi tragovi eksploatacijskog žara. Naprotiv, osim istinskog žonglerskog umeća baratanja pipavom građom, autor ima puno takta i pripovedačkog dostojanstva (što je posebno očigledno u poslednjoj četvrtini, koja se i tiče smrti gospođice Vujasinović, gde čitav jedan segment čini citat obdukcionog nalaza, a kojom Tasić rukuje sa zapanjujućom samokontrolom i merom). Sam autor, pak, u kratkom pogovoru tvrdi da ovo nije roman o pogibiji Dade Vujasinović, naglašavajući sledeće: „Ovo je samo roman; roman o nemogućnosti odrastanja“.

Zato se ne samo kao potpuno opravdana, nego i genijalna čini odluka da se za pripovedanje odabere vizura sestre pokojne novinarke. Sestra Vujasinovićeve je i sama životan, punokrvan i pažnje vredan lik – nevoljka iseljenica, požrtvovana majka, spremna da zagazi i u najdublji glib dijaspore, neustrašivi lovac na mreže zakulisnih nepodopština ovdašnjih vlastodržaca i (na prvi pogled) sumanute detalje i koincidencije u vezi sa smrću voljene sestre. Nakon reminiscencija na bezbrižnu SFRJ mladost, Tasić svoju junakinju navodi i prati kroz lavirinte nikad dovršenog ličnog odrastanja i spoznaja stravičnog ustrojstva matice, te „obeščašćene zemlje“.

Takođe u pogovoru Tasić pominje „mračne priveligije autora da izmišlja junake i situacije kako bi knjiga postala književno istinita“. Zato su i bili potrebni izuzetno umeće i krajnje precizni pripovedački zahvati da početna, čini se tipična povest o emotivnom razlazu para, izazvanom i izmenjenim geografsko-kulturološkim uslovnostima, bez iole upadljivih intervencija poteče u pravcu tragedije ogromnog opsega i priče o ludilu na državnom nivou. Vladimir Tasić u tu svrhu potpuno menja izraz, što je posebno odvažan potez, imajući u vidu da mu je upravo pređašnji i doneo toliko hvale i uspeha.

Jezik Staklenog zida je krajnje ekonomičan, na samoj granici škrtosti. Iz rečenice, baš kao i iz cele priče, proterano je sve suvišno. Tu su jedino neimenovani junaci, ti „heroji svojih drama“ – majka koj a čezne za sestrom, domovinom i spokojem pređašnje egzistencije, otac koji čezne za propalim brakom i uteklim smislom postojanja, te dečak, intuitivno željan samospoznaje, koji čudnim putanjama dečje igrarije dolazi do biti porodične tragedije.

Stakleni zid, bez preterivanja, predstavlja virtuozno štivo, superiorno saglasje provokativne i rečite sadržine i neosporno savršeno odabranog izraza. To je knjiga izrasla na umešnosti autora i literarnom idealizmu, koji, dalje, parira idealizmu same Vujasinovićeve što refrenski ponavlja: „Preživeli će biti nevini“. A sami znamo koliko je to tačno.

Zoran Janković
29.12.2008.

Embrouz Birs

Hulja nesavršenog vida
Grob bez dna

Embrouz Birs se ironično i nemilosrdno poigrava junacima svojih priča, gnušajući se naopakog sveta koji ih okružuje u isto vreme dok ga surovo ismeva


Embrouz Birs ostavio je neizbrisiv trag u američkoj književnosti krajem 19. i početkom 20. veka. Nesrećan u porodičnom životu (roditelje i braću napustio je sa 15 godina, a sa ženom nikad nije ostvario skladan brak), omražen od strane protivnika u novinarskoj karijeri, u svetu proze ostao je upamćen kao jedan od najvećih cinika. Dakle, po definiciji (cinika) koju je sam sročio u genijalnom Đavoljem rečniku, bio je „hulja koja, usled nesavršenog vida, stvari vidi onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu“.

Osim Đavoljeg rečnika, Birsov najveći umetnički doprinos su brojne kratke priče. Sledeći pristup Edgara Alana Poa, tvorca američke kratke priče, sebe je našao upravo u kratkim proznim delima, koja retko prelaze desetak stranica, a u pisanju romana se nikada nije okušao. Glavne odlike njegovog pisanija su sažetost i istančan osećaj za crni humor a zbirka Grob bez dna (Logos, 2008) donosi izbor najboljih sedamdesetak priča.

Čitanje Birsovih dela liči na listanje kataloga ljudskih stradanja; teško je biti lik u Birsovoj priči a ne završiti tragično. Pitanje je samo na koji način. Birsove pripovesti otkrivaju da u svakom okruženju vreba užas. Kod njega, čovek nije bezbedan čak ni u okrilju sopstvene porodice (Grob bez dna, Pseće ulje, Moje omiljeno ubistvo). Dosta priča govori o skončavanju u besmislu (građanskog) rata (Događaj na mostu preko Sovine reke, Ljuti megdan, Drozd). Često kobna biva životna ironija koja se može poigrati sa bilo kim, bilo kad i bilo gde (Čovek i zmija).

Dok je, kao novinar, napadao izopačenosti društva, Birs je, kao pisac, oštrice satire češće usmeravao ka ljudskoj gluposti, sebičluku i moralnom siromaštvu. On slika svet u kojem ljudi ne samo da čine raznovrsna zlodela, u koja spada čak i tamanjenje najrođenijih, već za to imaju podršku onih od kojih se očekuje da čuvaju skla d i moral u društvu – korumpiranih organa vlasti i pravosuđa.

No, Birsov pesimizam prevazilazi antropološki nivo. Među najboljima su i priče natprirodne strave, u kojima pretnja nisu samo ljudi. Birs govori o silama koje su čoveku neobjašnjive jer daleko nadmašuju puku koristoljubivost, pohlepu ili običnu zlobnu zabavu. Likove Prokletinja, jedne od njegovih najpoznatijih priča, napada nevidljivi monstrum neverovatne snage i nepoznatog porekla. Pred ovom silom ljudi su nemoćni i jedina odbrana je odbijanje da se u postojanje prokletinje poveruje. Stanovnik Karkoze dobija nemilu privilegiju da bude bačen u nepoznatu dimenziju, u kojoj zatiče ruševine svog grada i sopstveni grob a među Birsovim likovima ima i onih čije oči zverski sijaju (Oči pantera).

"Mada za savremenog čitaoca može biti povremeno zamorna (zbog mestimično suvoparnog stila), proza Embrouza Birsa nije izgubila svežinu ni na početku 21. veka. Njegova smeša strave, ironije i crnog humora neponovljiva je i još snažno zapljuskuje čitaoca gorkim, istinitim saznanjima. "

Filip Rogović
17.12.2008.

Zoran Ciric

Izgubljeni u prevodu (I ponovo pronađeni)
Solidno srce

Ništa se na ovom svetu ne događa bez razloga.

Da Magični Ćira (a.k.a Zoran Ćirić) nije tamo negde 2004. zapucao iz mitskog južnjačkog Nišvila (a.k.a grad Niš) da na jednoj beogradskoj radio-stanici tokom vrelog nedeljnog popodneva bude gostujući DJ, i da nije, prebirajući po muzičkoj arhivi, izvukao baš album Marvina Geja Marvin Gaye’s 15 Greatest Hits iz 1976 godine, sasvim je izvesno da ni knjiga Solidno srce - barem u ovom obliku - ne bi bila napisana.

Uz tu ploču se, naime, nalazila lista s prevodima pesama a ti „prevodi“ - naivni, rogobatni a povremeno i beznadežno netačni - bili su dovoljno bizarni i sasvim u skladu s osobenim „ćirićevskim“ pogledom na svet da Magični, na svu sreću, poželi da ih prepiše i sačuva.

Taj papirić je potom, kako to obično biva, neko vreme stajao poluzaboravljen sve dok ga autor nije iskopao i počeo da ispisuje priču za pričom po naslovima upravo tih kontortiranih „prevoda“ nekih od najčuvenijih Gejevih pesama – a tu je, na primer, Mercy Mercy Me „prevedeno“ kao "Umilostivi me" a Let’s Get it On kao „Idemo na“!

I tako je, i nikako drugačije, nastala ova zbirka koju čini dvadeset priča posve neobičnih za Ćirića kakvog poznajemo. „Solidno srce“ kao da nam donosi jednog sasvim novog, zrelijeg i, nekako, nežnijeg Ćiru.

Ovde je dalja, gotovo opsesivna mitologizacija nišvilskog kulturnog i kriminalnog miljea i podzemlja privremeno obustavljena i delimično gurnuta u stranu da napravi prostor za intenzivan muško-ženski dijalog na temu ljubavi, seksa, prevara, izdaja, vernosti, prijateljstava, veza, budućnosti, alkohola, droga, robnih marki, gradova, zemalja, kontinenata, putovanja, abortusa, bolesti, smrti, smisla života i svemira.

Lako napuštajući, kad god logika priče to zahteva, sebi svojstveno okruženje nišvilske prerije, Ćirić s jednakom sigurnošću preuzima ulogu Vodiča i sprovodi svoje Junake, ali ujedno i Nas, Čitaoce, kroz udaljene gradove poput Bombaja ili Katmandua, ili putem ra znih evropskih zemalja, od Grčke do Velike Britanije, samo da bi nas ponovo, neizbežno, na kraju svakog putovanja, ma koliko udaljenog, u širokom luku ipak odveo nazad u Nišvil odakle sve niti koje Ćirić raspreda potiču i u koji se svi njegovi likovi neizostavno – pre ili kasnije – vrate. Želeli oni to ili ne.

Jer, Niš je – grad. A Nišvil je usud.

Kroz veštu upotrebu čitavog niza novih narativnih glasova Zoran Ćirić u Solidnom srcu otkriva jedan potpuno svež pripovedački senzibilitet a poslovični južnjački mačizam ovim delom dobija sasvim novo, posebno tumačenje. Pripovedači ovih priča neretko su žene, jake, lude, bizarne, arogantne, samosvojne, energičnije i rečitije i definitivno u boljem skladu sa samima sobom od muških likova u knjizi. Ovo je knjiga u kojoj su žene možda i više mačo od samih muškaraca.

A to što se nekom, povrh svega, može učiniti neobičnom činjenica da zbirka priča pisana po naslovima kompilacije Marvin Gaye’s 15 Greatest Hits ima ukupno 20 naslova – pa, i to je samo krajnje uklopljivi deo Ćirićeve dobro nam poznate literarne i svakojake iščašenosti po kojoj je Magični čuven ne samo u rodnom Niš(vil)u već i u čitavoj zemlji Srbiji a, biće, i šire i dalje od toga.

Ništa se na ovom svetu ne događa bez razloga, to nam je jasno kao dan, ali razlozi često umeju da budu krajnje misteriozni. Tako zahvaljujući jednom neobičnom sledu događaja sada imamo ovu sjajnu zbirku priča. S naslovima koji su, iako jednom već doslovno izgubljeni u prevodu, ponovo (srećno) pronađeni.

Hvala na tome __________________ (upisati višu silu po sopstvenom izboru).

Hvala i nepoznatom „prevodiocu“ s jedne beogradske radio-stanice.

Hvala, naravno, besmrtnom, nenadmašnom Marvinu Geju.

A hvala i - last bat not d list - samo našem, jednom i jedinom - Magičnom Ćiri.

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

17.12.2008.

Dusko Kovacevic

Pričamo o raju, a ljudi iz pakla uživaju

- Osnovno osećanje iz kojeg sam radio komad je da živimo u zemlji u kojoj je lako skočiti s mosta - rekao je Duško Kovačević, pisac i reditelj „Generalne probe samoubistva”, čija je premijera večeras na sceni „Zvezdara teatra”. Uloge tumače Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić.

Govoreći o „Generalnoj probi samoubistva” Kovačević kaže da je komad nastao po priči koju je napisao pre više od deset godina: „Kad mi tako nešto tresne na glavu i na pamet, obično to pribeležim i ostavim u nekoj od fioka. Neke od tih priča sam raspisivao kao drame, a neke su me začudile i pitao sam se zašto sam ih uopšte napisao. Jedna od tih koja me ponovo sebi pozvala je ‘Mehanizam’. Uz to, ja ne mogu da se upustim u pisanje drame ako ne mogu nekome da prepričam komad u dve, tri rečenice. To mi daje sigurnost u radu. Ne smem da pišem, kao što obično amateri rade, i da u pisanju pronalazim rešenja.

Kako bi u takve dve, tri rečenice objasnili šta je „Generalna proba samoubistva?
- Priča o osećanju ovog vremena. Kako rekoh, imao sam priče koje sam zapisivao. Neke sam čuo - na primer „Sveti Georgije ubiva aždahu” je priča koju mi je poklonio moj deda. Slično je i sa „Ko to tamo peva”. Ovu sadašnju priču nisam ni čuo ni video, ona je moje osećanje našeg vremena.

Koji je ključna odrednica tog osećanja?
- Gubitak nade. Gubitak nade koji prouzrokuje lančanu seriju depresija, očaja, bezvoljnosti... i sve tako do suicida. Način na koji se to pravda je potpuno apsurdan i liči na burlesku. Ko hoće, može da veruje u taj cirkus, ali... Više puta sam rekao da mi nismo zemlja u kojoj tranzicija biva pet ili deset godina. Eksperiment nad nama traje od ‘45. Od petogodišnjih reformi, preko priča da smo sila i bogata zemlja, pa nadalje, sve laž do laži. I zato je podnaslov ove drame „Malo gorka komedija o laži”. Ona oslikava besprekoran mehanizam laži kroz priču o jednom nesrećniku koga su skinuli s ograde mosta i ubacili u mehanizam laži, kako bi mu pomogli da se ne ubije, a da bi on, potom, u narednih par meseci, sve idući iz jedne u drugu laž, šetao tamo-vamo, od očaja i žaljenja što se onomad nije ubio, do nade da to što mu pričaju možda ipak može biti, te da bi se opet, u krnjem stanju, vratio na most; ali ni to nije kraj...

Žanr?
- S ovim komadom sam pokušao da eksperimentišem, da vidim kako, pri velikoj brzini, može da funkcioniše čeoni sudar komedije i drame.

I, kako funkcioniše?
- Žestoko. Ono što sam radio i ranije u svojim komadima ovde je malo više podvučeno.

Šta je umetnost?
- Energija plus pamet, koliko nam je Bog dao. A kada sam se dogovarao sa ekipom predstave o radu na ovom komadu, rekao sam da hoću da napravim malu diverzantsku grupu za uništavanje dosade i depresije. Gde se pojavi dosada i depresija, ova zaverenička grupa ide i demontira. To mi je bila želja i bojim se da sam uspeo.

Šta biste nekom mladom čoveku, svom detetu na primer, savetovali kakav stav da zauzme, kako da (pre)živi?
- U toj svojoj dijagnozi razočaravajućeg osećanja sam sebi kažem: u krajnjem slučaju, pa šta i ako ne uđemo u EU! Za mene to neće biti nikakva tragedija, posebno imajući u vidu sve što nam je ta ista Evropa uradila, od nezaboravnog bombardovanja, pa nadalje. Ulaskom u EU moja gorčina i sećanja neće nestati. Imam dvoje dece i oni moraju da veruju u to da je ovo period koji će trajati neko vreme. Dakle, iz tog mog osećanja nemam prava da govorim o nekoj dalekoj budućnosti - da se pomerim s mesta, za svaki slučaj. Nada mora da postoji jer je činjenica da sam u ovaj grad došao pre 40 godina sa jednom tašnom i da sam više puta sve hteo da napustim i odem negde daleko. Međutim, to moje beznađe, od pre 40 godina, bilo je drugačije artikulisano. Današnja beznadežnost se temelji na pogubnom uvidu da, u isto vreme dok pričamo o raju koji će (ako budemo dobri) doći, neki ljudi iz pakla prave svoj privatni raj na zemlji - sad i ovde, na naše oči. Nama ostaje nada u neku budućnost, dok oni otvoreno kažu da u nju ne veruju i objašnjavaju nam, pri tom - kad kupuju zgrade, fabrike, zemlju... - da to vredi šačicu evra. Tako su, očigledno i bahato, eksplicitni u otimačini. I ta laž, koju rođenim očima gledam, izaziva najveću depresiju kod običnog čoveka. Jer, da svi delimo identičnu težinu života s racionalnim, utemeljenim vizijama za izbavljenje, a uz to da, naravno, planiramo pojedinačne živote, porodice, decu... Ali ne, nije tako. Jedini sistem koji je čoveku ponuđen, sistem davljenika - plivaj, plivaj dok se ne umoriš i ne udaviš - nedopustiv je. I to je u osnovi priče o mom osećanju vremena u kojem smo i u kojem su mediji puni svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj tamo imao zrno više u glavi ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe.

Premijera filma „Aždaha...” u martu
Šta se dešava sa filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu”? Da li je Đorđe stig’o aždahu?
- Đorđe je konačno umlatio aždahu! Među velikim svima znanim peripetijama je i ta da smo zbog ugovora sa „Eurimažom” morali da radimo ton, sliku u određenim kućama koje imaju licencu. Ton je rađen u Parizu. Znači, pare koje vam daju morate da potrošite kod njih. Tako da nema mesta dilemi da li ste im i koliko prirasli srcu. U anatomiji našeg vremena srce i novčanik su vrlo blizu.
No, dogovorili smo se da premijera bude početkom marta. Distributeri za inostranstvo su Francuzi. Oni sad odlučuju o tome kako će i kada film krenuti, na koji festival će ići.

Tatjana Nježić
20.11.2008.

Marksizam i crna magija

Marksizam i crna magija
Svetislav Basara

PROŠLE nedelje Svetislav Basara predstavio je do sada najpotpuniji izbor svojih priča pod imenom “Izgubljen u samoposluzi” u izdanju Grafičkog ateljea “Dereta”. Ovih dana stavio je tačku na novi roman koji će poslati u štampu za nekoliko dana.
* Kako će se zvati roman, o čemu je reč?
- “Dnevnik Marte Koen”. Roman će se tako zvati. A znam i podnaslov: “okultno u KPJ u periodu 1928-1988”. Temu otkriva podnaslov. To je, ukratko, mešavina fantastike, faktografije, istorijskih činjenica, marksizma i crne magije. Polovina likova su fiktivni, druga polovina su stvarne, uglavnom mrtve ličnosti, iz posleratnog perioda koje su zdušno stvarale ambijent u kome će izbiti poslednji rat. Pre nekoliko dana sam završio rukopis. Za nedelju dana knjiga izlazi iz štampe.
* Iz kog perioda su priče u zbirci “Izgubljen u samoposluzi”? Ima li neobjavljivanih?
- Petar Arbutina nije uvrstio neke koje ne bih ni ja. Znači gotovo sve moje priče od prve zbirke “Priče u nestajanju” do poslednje “Majmunoopisanije”. Ima i nekih koje su objavljivane po časopisima, ali ne i u knjizi, pa bi ovo bila njihova premijera.
* Kako vam se one sada čine?
- Ne znam. Nemam nameru da ih čitam. Najnovije su mi na vrh glave zbog ispravki, promena, čitanja, korekture. One stare ne mogu više da čitam. Valjda se nisu mnogo promenile. Videćemo da li su izdržale probu vremena.
* U Vašim pričama i romanima nestaje jasna granica između književne fikcije i realnosti, života i smrti, jave i sna. Da li čoveku našeg vremena garantujete jedino - iluziju?
- Nije problem što te granice nestaju u romanima i pričama. Problem je što nestaju u stvarnosti. Mada, ni to nije problem. Kad god zapadnem u pesimistička raspoloženja, kad god me narastajuća degeneracija i involucija navedu na crne misli, setim se šta je o našem dobu rekao Grigorije Dvojeslov. Vredi citirati: “Pri okončavanju noći i svanjivanju dana, pre izlaska sunca, mrak je na neki način izmešan sa svetlom. Potom potpuno iščezava noćni mrak i zavladava svetlo dana koji dolazi. Sl ično se i suton ovog sveta izmešao sa zorom
budućeg te su neke od njegovih mračnih strana očigledne zbog mešanja sa duhovnim.” Preovlađujuća konfuzija je u stvari nagoveštaj skorog preobražaja.
* Da li je zlatno doba jedne poslastičarnice, koju pominjete u priči “Letnji solsticij” - vreme kada još uvek postoje gramofoni sa trubom, telefoni sa ručicom i spori automobili, zapravo zlatno doba čovečanstva koje je zauvek prošlo?
- Ma kakvo zlatno doba. To vreme između polovine šezdesetih i polovine osamdesetih bilo je samo predah. Potrajalo je to dvadeset godina. Nama se to čini dugo, ali u istoriji - to je samo trenutak. Ja nekako uvek više verujem u teška vremena. Nekako su mi stvarnija. Korisnija. Znate šta kažu bogoslovi: ako nemaš iskušenja, moli Boga da ti ih podari. Periodi koje nazivamo “mirnim”, “lepim”, bla, bla, bla, zapravo su rasadnici dekadencije.
* Objasnite nam stanovište da se decenijama ili čak vekovima u Srbiji odvijala akumulacija nestvarnosti i da je loše funkcionisala realnost.
- Hajde da se malo bavim advertajzingom. Odgovoriću na ovo pitanje jednom rečenicom iz romana: “Mitomanija i laž su sama srž našeg nacionalnog identiteta.” Mi smo kao oni vazda neodrasli provincijski momci koji u jesenjim danima zabavljaju društvo pripovedanjem svojih izmišljenih pustolovina. Da biste saznali više o akumulaciji nestvarnosti i lošem funkcionisanju realnosti, bolje je čitati tekstualne uratke apologeta lokalne izmišljotine zvane “nacionalni identitet”. Kažem “lokalne” jer nacionalni identitet donekle postoji tamo gde ljudi imaju identitet i integritet. Pogledajte političku scenu. Takav skup šarlatana i lažovčina gotovo da je nemoguć. Ovde je moguć. I zato, osim inercije i socijalne entropije, ovde ništa drugo nije moguće.
* Menja li se nešto po tom pitanju?
- Ne. Stvari će biti sve gore i gore. Na scenu stupaju veštiji lažovi.
* Upozoravali ste da smo postali sumorno društvo, bez duhovitosti. Kako da je povratimo?
- E pa, mislim da to nije moguće. Smisao je kao be nzin. Kad nestane benzina, auto stane. Onda treba uzeti neku kanticu i otići do najbliže pumpe. Tako se to radi. Ovde jok. Naši šoferi sede u zaustavljenom automobilu i razmišljaju da li da se učlane u Auto-moto savez Moskve ili u Uniju vozača Vašingtona. Pa kad odluče i kad ih prime u neki savez, onda očekuju da će neko iz auto-moto društva potegnuti iz Rusije ili Amerike da im donese benzin. Nema u takvom ambijentu duhovitosti. Gotovo. Završeno. End of story.
* Da li ste i dalje politički (stranački) aktivni?
- Ne. Politika me više uopšte ne interesuje. Čak ni na nivou kafanskih razgovora.

DEMOKRATE I KRIPTOBOLJŠEVICI
* Godinama ste upirali prst u srpsku politiku i predočavali njene razorne posledice. Ocenite sadašnje srpske političke vođe, koalicije i njihovu strategiju.
- Šta reći. Imamo koaliciju demokrata i kriptoboljševika. Ovde-onde u svim partijama naletimo na ponekog čestitog čoveka. Uglavnom su to lažovi, lopovi, neradnici i propalice.
Bane ĐORĐEVIĆr

14.10.2008.

Milan Kundera

Кундера потказивач?



Фрапантно откриће у архиви тајне чешке комунистичке полиције

Праг, 13. октобра – Француски писац чешког порекла, како славног, може се чак рећи култног, аутора многих интелектуалаца дефинише његов француски издавач „Галимар”, Милан Кундера у младости је потказао тајној комунистичкој полицији друга своје колегинице са студија, илегалца–припадника антикомунистичког отпора. Он је тада ухапшен, претила му је смртна казна, осуђен је на 22, од чега је издржао 14...

Ово фрапантно откриће, заједно са факсимилом документа тајне полиције о томе, објављује данас „Респект”. Кундера, који живи у Паризу, није одговорио на телефонске позиве нити на факс упућен тим поводом.

Денунцирани је бивши пилот Мирослав Дворжачек који је после комунистичког пуча у Чехословачкој 1948. побегао на Запад и тамо почео да ради као агент западних обавештајних служби као курир и слажним документима улазио и излазио из земље. Када је марта 1950. тајно посетио у студентском дому своју другарицу и код ње оставио кофер, извесно је да га је тада денунцирао Милан Кундера, 21-годишњи студент чувене прашке академије ФАМУ и перспективни песник. Он је то највероватније сазнао од свог блиског друга и колеге, који је био у интимној вези са колегиницом која је сакрила илегалца.

Дворжачек, који је после издржане казне побегао поново из земље, одмах после војне интервенције 1968, живи сада у Шведској, опоравља се од недавног можданог удара и још мисли да га је издала другарица из детињства. А она је целог живота сумњала (и то држала у себи) да је то учинио њен дечко Дласк, за кога се касније удала (умро деведесетих). Због ње је изгледа све и почело, јер се посла да открије ко је издао Дворжачека прихватио њен рођак Адам Храдилек који ради као истраживач у Институту за тоталитарне режиме, а основна грађа му је документација бившег СТБ-а, тојест тајне службе државне безбедности.

Кундера је, заједно сВацлавом Хавелом, сигурно у свету најпознатији живи Чех. Аутор култних романа „Шала” и „Неподношљива лакоћа постојања” емигрирао је дефинитивно у Француску 1975, у којој је, углавном, и живео од 1970.Године 1979. комунистички режим му је одузео чехословачко држављанство, две године потом добио је француско и на француском језику је почео да пише у другој половини деведесетих. После „плишане револуције” долазио је овамо ретко и само инкогнито, и то прерушен, слажном брадом и брковима. Строго се држи по страни, појављује се у јавности једном у неколико година... Свој живот и прошлост уопште не коментарише, не даје новинске интервјуе нити контактира сновинарима већ 20 година. Изузетак није учинио ни сада. Ова нова прича је типично кундеријанска, видећемо како ће се даље одвијати...

Мотив потказивања је присутан и у његовом књижевном делу. Но, како је је то прегнанто изразила литерарна историчарка Михаела Бешкова, веома вероватно нови кључ за интерпретацију његовог дела постаће овај досад непознати фрагмент из његове прошлости. Загонетка звана Кундера тиме постаје још сложенија, иако ближа разумевању.

М. Лазаревић

22.09.2008.

U Bosni se osjecam najbolje

http://www.tportal.hr/2008/04/09/0515007.4.jpg

Mirko Kovač, dobitnik ovogodišnje tuzlanske nagrade Meša Selimović za roman Grad u zrcalu, dao je Danima veliki intervju, u kojemu, bez ustručavanja, precizno i lucidno, govori o najzanimljivijim književnim i političkim temama, o svojim druženjima s velikim piscima Andrićem, Selimovićem, Kišom, Pekićem, kao i o onima od kojih ga, zbog njihovoga malignog nacionalizma, dijeli razlika od "neba do zemlje" - o Bećkoviću, Ćosiću, Paviću, Đogi, Kusturici i sličnima. Za Grad u zrcalu Kovač je već dobio niz najvećih nagrada u Hrvatskoj i u Crnoj Gori, pa tuzlanska nagrada za najbolji roman na području četiriju država štokavskoga govornog izraza blistavo kruniše taj Kovačev "pohod", potvrđujući na najbolji način da se radi o klasiku moderne književnosti cijelog tog jezičnog svijeta. Ujedno, to je i svojevrsno priznanje i afirmacija mogućnosti, koju Kovač na jedinstven način demonstrira i svojim djelom i svojim držanjem, da se tom svijetu može pripadati mimo i iznad surovih i primitivnih političkih i nacionalnih antagonizama i podjela.

DANI: Da ovaj razgovor otvorimo Vašim sjećanjem na Mešu.
KOVAČ: Mešu sam upoznao negdje sredinom šezdesetih. U to vrijeme on je bio veliko književno ime. Viđali smo se uglavnom u kafanama. Nikad nisam bio nešto blizak s njim. Interesantno, to je jedan od rijetkih starijih pisaca s kojim nisam umio naći ključ za priču, bio sam suspregnut, dok sam recimo jednog Ivu Andrića umio "namamiti" da se otvori i da se ispovijedamo jedan drugom. Ali uprkos tome, mislim da mi je Meša bio sklon i da ne bi danas imao ništa protiv što sam dobio nagradu koja nosi njegovo ime. Bio mi je sklon, jer sam tih godina nekako stalno bio na političkom i ideološkom tapetu. Osjećao sam njegovu podršku, neku njegovu prešutnu suglasnost da ustrajem u tom hrvanju s ideološkim glavosječama. Primjerice, Vlatko Pavletić tada je pisao o meni u zagrebačkom Telegramu nazivajući me skandal-majstorom i nakazom koja citira Bibliju. Neke moje pozorišne predstave bile su zabranjene i skinute odmah nakon premijera u Sa rajevu i Mostaru. To je Meša sve pratio i znao. A onda sam tih godina sve više i sve češće odlazio iz Beograda, u Sarajevu sam radio scenarij za film Mali vojnici Bate Čengića, u Zagrebu za film Lisice Krste Papića i kad god bih se vratio, vidio bih da je oko Meše bilo društvo koje će kasnije postati tvrdo jezgro srpskog nacionalizma. Meša je s Matijom Bećkovićem bio intimni prijatelj i obožavao ga. Matija mu je, kao najbolja narikača, držao na grobu posmrtno slovo. Meša je umro prije svega onoga što običavamo nazivati "srpskim ludilom". A i inače mislim da je na tom planu bio čist. To što je isticao svoje srpsko porijeklo, ne znači da je bio nacionalist.

DANI: Ako je bio zatvoren za Vas kao ličnost, njegova literatura, pretpostavljamo, nije?
KOVAČ: Naprotiv. Njegov je roman Derviš i smrt fascinantan; to je jedna od najvećih knjiga ovih književnosti. I ne samo to - ja sam jako volio njegove ispovijesti, knjigu Sjećanja, neke njegove pripovijetke, ali ne i romane. Da se razumijemo, nisu to bili slabi romani, mislim na Tvrđavu i Krug, ali nisu imali taj lični pečat koji se u Dervišu snažno odrazio. Ali, moram reći, moram naglasiti - imao je on i u Beogradu svoje protivnike. Kad god su htjeli da ga omalovaže, obično se govorilo: "Pa on ima samo jednu knjigu." Ali, velika je stvar imati jednu sjajnu knjigu, pa i Camus ima jednu knjigu - Stranca - a dobio je Nobela.

DANI: Mešu danas svojataju najmanje dvije sredine, a Vas, osim srpske, sve ostale. Šta Vam govore ova svojatanja pisaca?
KOVAČ: Bilo bi dobro da je tako, bilo bi dobro da se za pisce otimaju. A bilo bi najbolje da to polako postane praksa. Naravno, i pisci moraju nešto učiniti da bi mogli biti prihvaćeni na svakom od ovih jezika koji se međusobno razumiju, da bi mogli u svim ovim kulturama imati neko svoje mjesto. Na žalost, pisci su najviše učinili da do toga ne dođe. Pa mislim da i Meša nije imao potrebu da se izričito određuje kao srpski pisac. Zar nije bilo bolje reći: "Ja pripadam jednoj i drugoj kulturi." Ili ne reći ništa , pa neka se drugi time bave. Bojim se da je na to nagovoren. Vjeruje se da je na njega uticala njegova supruga. Znao sam je, a nervirala me što je stalno isticala svoju pripadnost srpskom građanskom staležu. Bila je dosadna s tim pričama.

DANI: Ali u Vašem slučaju prava je gužva. I u Hrvatskoj, u BiH, u Crnoj Gori...
KOVAČ: Ne baš gužva, u Srbiji me više nema u antologijama, tamo me svojataju samo prijatelji, zvanično ne postojim. I da budem iskren, to mi odgovara. Kako se osjećati pripadnikom književnosti u kojoj su veličine Ćosić, Pavić, Bećković, Karadžić i toliki drugi slični njima, a u zapećku je onih dva-tri posto koji su moralni i koji su kritični, jedan od njih je Filip David; prošle godine objavio je genijalan roman, a da nije ni spomenut, primjerice, za NIN-ovu nagradu. Što se Hrvatske tiče, Jergović je napisao divan tekst kako sam nakon toliko godina, na jedvite jade, tek sada, "primljen" u hrvatsku književnost. U Crnu Goru donedavno nisam smio otići. BiH je nešto drugo, već s početka devedesetih tu sam se osjećao najbolje. Ali, eto, i u Beogradu je roman Grad u zrcalu odlično prihvaćen, objavio ga je B92, dobio je odlične kritike i, što je najvažnije, čitan je.

DANI: Raduje li Vas to?
KOVAČ: Naravno. Možda je to znak da se i tamo ponešto mijenja.

DANI: Je li to razlog da porazmislite da to bude kopča koja će odlučiti, kako ste jednom rekli, da pređete onu Gombrowiczevu "unutrašnju granicu" i poslije toliko vremena posjetite Beograd?
KOVAČ: Pa, kako se ono kaže, nikad ne reci nikad. Dosad nisam imao nikakvu želju da posjetim Beograd. S malobrojnim prijateljima uvijek nađem načina da se negdje vidim. Ali, kad se sjetim da bih mogao sresti na ulici nekog od onih užasnih pisaca poput Crnčevića ili Toholja, Đoga ili Noga, onda mi je bolje ne ići. Pa i ova razdaljina između mene i njih katkad mi se učini malom. Moja je intimna razdaljina nebo i zemlja.

DANI: Da se vratimo na jezik. Kad Vas stranci pitaju s kojeg Vas jezika prevode, šta im kažete?
KOVA Č: Stranci imaju bolji odnos prema jeziku od nas. Oni to smatraju jednim jezikom, što je s lingvističkog stajališta najtačnije. Država se raspala, jezik se nije raspao. To je bio "dogovoreni" jezik, a sada se u demokratskim uslovima taj jezik naziva onako kako to žele oni koji se njime služe. Ja sam u Savjetu za standardizaciju crnogorskog književnog jezika. Jer zašto bi u Crnoj Gori bio srpsko-hrvatski ili srpski kad je sasvim prirodno da je to crnogorski jezik i da ima svoje specifičnosti kao i ostali jezici, ogranci jednog jezika.

DANI: Vi ste i prije tog "raspada" to radili. Imali ste vrlo individualan odnos prema jeziku, reklo bi se da ste najslobodnije prelazili iz jednog u drugi...
KOVAČ: Sasvim tačno.

DANI: Šta je razlog za tu slobodu? Većina je uglavnom insistirala na samo jednoj varijanti.
KOVAČ: Baš zato što sam smatrao da je to jedan jezik i da je svejedno kojom se varijantom piše. Najbolje je ako je to varijanta koju najviše volite i na kojoj se najbolje izražavate. Nekad mi neko zna prigovoriti da sam pisao ekavski - pa, naravno da sam pisao ekavski, živio sam u Beogradu! Ja sam rođenjem s ijekavskog područja, ali sam se potrudio da uđem u ekavicu. I to mi je samo jedno iskustvo, ekavica ima svojih draži, barem kad je o prozi riječ. Roman Životopis Malvine Trifković pisao sam u Zagrebu krajem šezdesetih godina, i to na jednom starom hrvatskom i starom srpskom jeziku. Jer jezik, ne samo što služi za individualizaciju likova nego je bitan i kao književni postupak, vrlo često i kao forma.

DANI: U jednom svom tekstu citirate, čini mi se, Poea (Edgara Allana), navodeći da se pravi pisci gušaju ili hrvaju s utvarama, a ostalo su samo činovnici književnosti. S kojim se Vi utvarama hrvate ili gušate?
KOVAČ: Mislim da je to stajalište E. A. Poea zapravo bitno u shvatanju književnosti, jer na jednoj su strani pisci koji se hrvaju sa svojim svjetovima, vlastitim traumama, potrebom da se piše o onome što te muči i goni na pisanje, a na drugoj su strani pisci koji obavlj aju svoj književni posao, a mogu i umiju pisati o čemu god hoćete. Dakle, na jednoj je strani književnost kao biznis, na drugoj kao potreba. Ova naša istorija je traumatična, prošlost takođe. Ivo Andrić je znao reći da mi živimo između zakrvljenih svjetova, "zakrvljene istorije", a što drugo iz toga proistječe doli same utvare. Pa i kad pričamo o sebi, kad pišemo o vlastitim životima, mi ipak nešto rasplićemo i nečega se oslobađamo. Pisanje jest radost utoliko što ti pomaže da se ispovjediš. Meni se pokatkad čini da je dobra književnost jedna beskrajna ispovijest. Jedna od najuzbudljivijih knjiga koje sam pročitao su Ispovijesti Svetog Augustina. Ono što je traumatično istovremeno je i utvarno.

DANI: Za roman Grad u zrcalu navodite da ste ga napisali prije dvadeset godina. Kakva je razlika između onoga što ste imali prije dvadeset godina i onoga što je objavljeno danas?
KOVAČ: Razlike su bitne. Često su za mene bitnije nego za one koji čitaju. Ono što ja uočim kao nedostatak, drugima može da promakne. Ja mijenjam i već objavljene knjige.

DANI: Zašto to radite? U Sabranim djelima to nisu samo kozmetičke promjene.
KOVAČ: Naravno da nisu samo kozmetičke. Ima čitavih pasusa koji su u međuvremenu nestali i čitavih pasusa koji su dopisani. Književnost je "otvorena knjiga", ništa nije konačno. Samo da znate, mnogi su to pisci radili. Borges je rekao da bi sve svoje knjige promijenio i drukčije napisao. Mihajlo Lalić, naprimjer, potpuno je promijenio Lelejsku goru i Hajku, ali iz osnove, da to više niko ne može prepoznati. I tražio je da budu samo ta izdanja u opticaju.

DANI: Je li to "legitimno"?
KOVAČ: Da. Mislim da jeste. I Krleža je mijenjao mnoge svoje tekstove, a to malo ko zna, osim onih koji se bave Krležom. Na rubu pameti mijenjao je čitava poglavlja. Mijenjao je scene u dramama.

DANI: A promjene koje ste uradili u Gradu u zrcalu?
KOVAČ: Mijenjao sam radeći na romanu, mijenjao sam nešto od onoga što sam objavljivao. Taj sam roman dugo pisao, odgađao objavlj ivanje. Mislim da je doveden do onoga kada više ne bih umio drugačije. Ta je knjiga napisana onako kako sam želio. I više joj se neću vraćati.

DANI: Je li onda tačno opažanje da je Grad u zrcalu "mekša" knjiga u odnosu na Vaš dosadašnji rad?
KOVAČ: Možda samo u stilskom smislu, inače su prisutni svi oni tamni slojevi koji su dio moje poetike. U ponečemu sam se namjerno susprezao. Ponajprije u erotici, jer sam nekad znao preći granicu. Sada je manje naturalizma. Stil je pitak, jednostavan. Ima čak i nježnosti. Knjiga se čita. Dobijam poruke, pisma, mailove - neki mi čitaoci pišu da se ne stide što su plakali čitajući.

DANI: U romanu imate nekoliko junaka - majku, učiteljicu, Dubrovnik..., ali se čini da je to zapravo roman u kojem ste otkrili oca kao pisca?
KOVAČ: To je dobro rečeno, nikada nisam o tome mislio. Otac kao pisac, kao neostvareni pisac - to je zanimljivo. Oca sam u svojim ranijim prozama uvijek prikazivao kao tiranina. To je u književnosti čest motiv. Bio sam u sukobu s ocem. I sada, u ovom romanu, kao da sam htio ispraviti nešto od toga, počeo sam ga drukčije doživljavati, počeo sam sa simpatijama gledati na njegove "ludosti". Pa da, on je neka vrsta umjetnika koji je proživio jedan teški umjetnički život. Ja sam za ovaj roman uzimao detalje iz njegova stvarnog života, naravno - tu je pisanje učinilo svoje, preradilo je ono što je u životu "sirovo", a istaknulo ono što je neka poetska strana, ako se tako može reći. Posljednja poglavlja, moj stvarni rastanak s ocem, zbivaju se u sanatoriju Brezovik kod Nikšića, gdje je nekoliko godina ležao u istoj sobi s ocem mog drugara Bože - Bote Koprivice. Mislim da su u razmaku od godinu dana umrli obojica. Toliko me progonio taj rastanak, godinama, a evo tek sam sada o tome pisao.

DANI: Roman je na neki način i mirenje s ocem?
KOVAČ: I ja tako mislim.

DANI: Zašto u knjigu niste uveli i scenu kad je on u jednom trenutku pobjegao iz te bolnice?
KOVAČ: On je pobjegao iz sanatorija i otišao je da se pozdravi s Dubrovnikom, nakon čega se vratio. Kao da je to bio oproštaj od života. Ali taj detalj, napisao sam, dugo je stajao kao jedna slika u romanu, a onda sam ga u posljednjoj "finoj ruci" izbacio jer mi se učinio kao "tražen", nasilan detalj. To su rezanja estetske prirode. Rukopis je iznosio blizu osamsto strana. Ono što sam izbacio, vjerujte mi, i nije valjalo.

DANI: To i navodite u knjizi - naime, da ste se koristili tom, pomalo zaboravljenom, estetikom sažimanja.
KOVAČ: Imao sam potrebu pišući roman diskretno raspravljati i o smislu pisanja, a da se ne naruši pripovijedanje. Skraćivanje je važna stvar u prozi. Márques kaže: "Dobar pisac cijeni se više po onome što je poderao nego po onome što je objavio." I Andrić je znao reći da je gumica važnija od olovke.

DANI: Vaš prijatelj Filip David navodi da je ondašnji sistem, ako ga dobro citiram, "bio pod nadzorom" sjajnih pisaca, poput Vas, Kiša, Pekića. Da li je uopće moguće da literatura utječe na političku zbilju?
KOVAČ: Bojim se da nije, a vjerovatno i ne treba da bude. Uostalom, to i nije svrha književnosti. Pa i to "političko pero" u rukama pisaca pokazalo se uzaludnim. Jednom su me pitali zašto traćim svoje vrijeme i rasipam dar na tako banalne figure kao što su Milošević ili Tuđman. Rekao sam da to činim za spas duše.

DANI: Razgovor s Vama kao da podrazumijeva da se uvijek spomene grupa pisaca, umjetnika koji su stvarali u Beogradu šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina: Danilo Kiš, Filip David, Borislav Pekić itd. Kako sada gledate na to vrijeme?
KOVAČ: Gledam s nekom sjetom. Kiš i Pekić odavno nisu među živima. Mi smo onda ulazili u književnost s nekim zanosom, a okolnosti u kojima smo živjeli nisu nam išle naruku. Slobode su bile ograničene, makar je Kiš uporno tvrdio da su cenzure dobra stvar, jer je jezik književnosti indirektan. Ja sam jedini iz naše grupe umio iskliznuti iz toga što je Kiš nazivao "korist od cenzure" i svaki put sam, služeći se direktnim jezikom, nailazio na otpore, napade, pa čak i zabran e. To su bili grubi erotski pasusi i ja sam ih kasnije otklanjao. I to baš onda kad to više nije bilo problematično. I da se vratim našoj grupi koja je bila mnogo više način prijateljevanja nego bilo kakvih spisateljskih programa ili manifesta, kao što je to nekad bio slučaj s nadrealistima. Mi smo samo uticali jedni na druge, mi smo mogli jedni drugima reći, bez ikakve taštine, ovo ti je dobro, ovo ne valja. Mi smo se danima sastajali da bi nam Danilo čitao svoj roman Bašta, pepeo. I sva su ta prijateljstva dugi niz godina ostala neokaljana. Možda sam ja tek negdje s kraja osamdesetih godina s Pekićem došao u mali sukob, i to baš onda kad je on osnivao Demokratsku stranku i počeo se baviti politikom. O tome sam nešto pisao i to uvrstio u knjigu koja ovih dana izlazi u Zagrebu pod naslovom Pisanje ili nostalgija.

DANI: Dio iz te knjige ste ranije objavili u Feralu?
KOVAČ: Da, ali sam to sve ponovo sredio i nadopunio. Taj je rukopis nastao kao komentar knjige Bore Pekića Korespondencija kao život, objavljene u Novom Sadu 2002. godine. Tu je njegova supruga sabrala naša pisma. Ona je bila fer i poslala mi je moja pisma Pekiću da interveniram ako to želim. Ja ih nikad ne bih objavio jer su tako lična, ali nisam htio niti zarez pomaknuti, neka ide tako kako je, kad već gospođa hoće svog muža i njegove prijatelje da na taj način ovjekovječi. Pišući ta pisma, nismo ni slutili da bi nekad mogla biti objavljena, međutim, Pekić jeste, to mu je bila namjera, jer je svako svoje pismo pisao u dva primjerka, jedno za prijatelja, drugo za vječnost i povijest. Ja sam tu bio naivan, pisao sam o svemu i svačemu. I sada se to sve našlo u knjizi.

DANI: To Vas je malo i povrijedilo?
KOVAČ: Iskreno, da. Ne zato što sam ja pisao ovo ili ono, neugodno ili sramotno, nego što to nije bilo namijenjeno javnosti jer je bilo intimno. Isto mi je tako teško palo što se sada Pekić razotkriva kao dvoličan, a to je za mene nepoznata njegova strana. Meni piše jedno, a Palavestri ili Mihizu drugo. U pismima Palavestri on obožava Ćosića, a ovamo s nama sjedi i trača ga kao lošeg pisca, kao nacionalnu budalu. I jasno se vidi iz Palavestrinih pisama da se on udvara kako bi postao srpski akademik. Ovamo meni kaže da je Malvina remek-djelo, a u pismu svom prijatelju Dragoslavu Mihailoviću ismijava me, naročito hrvatski jezik, taj bloody jezik, kako sam kaže, i piše kako je, eto, Kovacz napisao knjigu na imotskom narječju. Ulizuje se Mihailoviću jer zna da je taj alergičan na spomen bilo čega hrvatskog. Ima čitav niz takvih nevjerovatnih stvari. Piše mu Mihailović da je za njega razgovarati s Kišom isto što i "čučati u govnima do guše". I naravno, Pekić na to ne reaguje. Da je meni to neko napisao o Pekiću, oči bih mu iskopao. Ili drugi primjer. Kad je vodio list Demokratiju, prvi koga je u njoj napao bio je Filip David. Zato što je Filip David rekao da postoji opasnost od demokratije jer mogu luđaci doći na vlast, a Pekić je napisao: "Naravno. To je suština demokratije, da i luđaci dođu na vlast."

DANI: Ali, ipak se, nekad pred kraj života izvinio za to?
KOVAČ: Tačno, izvinio se. Bilo mu je žao. Pekić je mnogo toga korigirao tek nakon što je poražen od Šešelja za mjesto poslanika u Parlamentu. Naravno, ja sam tu "posthumnu" polemiku s njim vodio vrlo pažljivo, diveći mu se i voleći ga, uprkos svemu. Ne pravim ja bilo kakav obračun, nego žalim. Jer volim iskrenost u prijateljevanju.

DANI: Jeste li onda razočarani malo?
KOVAČ: Evo čime sam razočaran: Pekić u svojim tekstovima, objavljeni su, koje je pisao za srpsku redakciju BBC-a, nijednu riječ nije napisao protiv Miloševića. A zašto? Jer je Srpska akademija bila za Miloševića, ona ga je i stvorila. Razočaran sam jer je ušao u Krunski savjet za povratak Monarhije, a u tom savjetu sjedili su Pavić, Bećković i njima slični. Posthumno je dobio Gicinu nagradu, tako zovu Aleksandra Karađorđevića; Gica je valjda svinja iz nekog crtića.

DANI: Kiš je Vama bio kao brat, navodite u nekim tekstovima. Ima li u Vašoj novoj knjizi, u kojoj upravo pišete o svojim prijateljima i tom vremenu, neki novi podatak o Danilu Kišu?
KOVAČ: Kiš i ja smo imali najviše dva-tri sukoba za tridesetak godina prijateljevanja. Ispričat ću jedan, oko Đoge. Ja nisam htio potpisati peticiju da se Đogo pusti iz zatvora. I Kiš me napadne, Kiš i njegova histerična žena, te da sam kukavica, da sam režimski čovjek. I nakon nekog vremena Bog se umiješa na svoj način, jer Bog je zajebant. Evo kako, Kiš je pratio proces Gojku Đogu, išao na svako ročište, iskreno, zalažući se za njegovu slobodu. I sad, jednog dana, Đogo je izašao iz zatvora, Kiš i ja idemo prema hotelu Majestic, sretnemo Đogu i on kaže Kišu: "Vidio sam te na mojim procesima, za koga ti radiš?" Kišu reći "za koga radiš", pa to je nešto sablasno! On je zanijemio, nije umio ništa da odgovori, samo je rekao: "Jedi govna!" Sjeli smo u kafanu, drhtao je i popio pet-šest votki, jednu za drugom. Ja sam rekao: "Sjećaš li se kako si me napao zbog toga govna?"

DANI: Negdje sam pročitao da "kad biste mogli da sad pitate Kiša", pitali biste što je dozvolio da bude sahranjen po pravoslavnim običajima. Da li i to spominjete u knjizi koju čekamo da objavite?
KOVAČ: Imam jedno poglavlje o tome. I danas mi to nije jasno jer sam znao da nije bio vjernik. Ali ne bi bilo čudno ako to ne odgonetnemo. Duševi pute su zamršeni. Ja ne znam je li se on suočio s Bogom tih posljednjih dana na samrtnoj postelji, ali Stanko Cerović, koga je Kiš vrlo volio i koji je cijelo vrijeme proveo uz njegovu postelju, tvrdio mi je da je to Danilo učinio kako bi otjerao komuniste s groblja. Međutim, desilo se to da su komunisti hrlili na groblje, ali preobučeni u nacionaliste, jer, eto, vidite, Kiš je izabrao njih, Srbe, pravoslavce. Manipuliralo se tom sahranom, objavljena je na naslovnoj strani NIN-a Kiševa fotografija, a to za života nikad nisu učinili, iako je dobitnik nagrade toga lista, dobitnik mnogih svjetskih nagrada. Tih godina bile su dvije najveće sahrane u Beogradu, jedna velikom piscu, srećom tu je bila i masa istinskih obožavalaca Danila Kiša i njegove literature, i druga miljeniku srpske nacionalističke svite, policajcu Aleksandru Rankoviću. Inače, jedan podatak čuo sam upravo od Pekića, a to je da su u Srbiji najveće sahrane i počasti imali policajci, panduri. I tek nakon smrti, Kiša počinju svojatati. On to zaslužuje, ali ne samo u Srbiji. Ima on svoje fanove u Zagrebu i drugdje.

DANI: I u Sarajevu.
KOVAČ: I u Sarajevu. S tim što u Sarajevu ili Zagrebu njega nisu progonili. A iz Beograda je praktički protjeran. Meni je žao što je donio takvu odluku da bude pokopan u Beogradu. Neki kažu da je njegova veličina u tome što im je sve oprostio. Ja bih lično više volio da je u oporuci ostavio da želi biti pokopan na nekom malom pariškom groblju, svejedno je li to jevrejsko groblje, katoličko ili pravoslavno. Možda je to uskogrudno, ali ja tako mislim.

DANI: Ne znamo jeste li svjesni - u Bosni, ili da to još suzimo, kod Bošnjaka, postoji taj problem s Mešom, s činjenicom da je otišao iz Bosne, da je drugačije odredio svoju pripadnost, za njim i Kusturica... Da li je ovo što Tuzla radi odgovor na to pitanje? Nudimo Vam kao priliku da "utješite" Bošnjake.
KOVAČ: Ne vidim u tome neke probleme, pa nije grijeh što je izabrao srpsku književnost, nego neka njegova intimna odluka. I vječito naše pravo na slobodu izbora. Isto važi i za Kusturicu. Ko meni može zabraniti da se odreknem svojih predaka!? Međutim, Kusturica je sve to uradio nedolično. Stavio se otvoreno na stranu Miloševića i njegova rata. To što je promijenio naciju, vjeru, zemlju - sve je to njegovo pravo, ali nije smio tamo stati uz mračnjake, uz nacionaliste, i to kao "veći katolik od pape". Kusturica je kod pametnih liberalnih Srba prezren, a Meša nije, jer nije napravio ništa loše, nije vrijeđao druge nacije i narode, a, koliko znam, nije se odrekao pripadnosti književnosti naroda BiH. Imamo primjer Nikole Tesle, koga jednako slave i Hrvati i Srbi. Meša je bio moralna osoba. Tuzla ga ne bi svojatala da je učinio nešto loše. Zapravo, Tuzla pokazuje da poštuje njegovu slo bodu izbora, i to je tolerantan, demokratičan odnos. Ali kako je Meša veliki pisac, rođen u tom gradu, ponikao u toj kulturi, onda Tuzla samo iskazuje poštovanje prema takvoj ličnosti.

DANI: Pratite li domaću književnost, s prostora našeg jezika? Koga čitate od mlađih autora?
KOVAČ: Ne pratim dovoljno. Možda pratim nešto više ono što se zbiva u novoj srpskoj prozi i kritici. To su sjajni momci, pišu briljantno. Okupljaju se oko kulturnog dodatka Beton, koji izlazi kao podlistak Danasa. Oni su tako duhoviti, oštroumni, u kontaktu sam s nekima od njih. Ismijavaju nacionaliste. Divna je parodija Tomislava Markovića na Bećkovićevu pjesmu Ćeraćemo se još koja se zove Jebaćemo se još. Roman Berlinsko okno Saše Ilića je briljantna knjiga. Isto tako romani Srđana Tešina. Jedna odlična generacija.

DANI: Razgovarajući s piscima koji su u mladosti drugovali s piscima koji su kasnije postali ratni huškači i zločinci, došao smo do zaključka da su svi, a tu računam i Vas, nekako previše razočarani. Jesu li oni Vas tako dobro zavaravali da niste uvidjeli njihov nacionalizam, ili su se preko noći promijenili?
KOVAČ: Ne vjerujem da su se preko noći promijenili. Mi jednostavno tu njihovu stranu nismo vidjeli. Ili su uvijek imali dva lica. Za neke smo znali, ali ja sam uvijek mislio da to nije loše ako čovjek voli svoju naciju, a kad sam shvatio da oni ubijaju u ime nje, onda je to strašno. Zar nisu "presretači" ulovili riječi Gojka Đoga u razgovoru s Karadžićem: "Sve to tamo treba pobiti!"


Gašenje Ferala je najveći gubitak

DANI: Kako ste doživjeli gašenje jednog od rijetkih listova u kojem ste bili stalni saradnik, splitskog Ferala?
KOVAČ: Gašenje Ferala dugo je pripremano, napokon su odahnuli svi. Jedino su žalosni vjerni čitaoci. Već se osjeća u Hrvatskoj strašna praznina. Nema više nikoga da kaže što je glupost, što je laž. I ponovno počinju progoni vještica, napadaju Slavenku Drakulić kao izdajicu svoje zemlje, kao jugonostalgičarku, to su termini od kojih se povraća. A napadaju je samo zato što je pisala o onome što svi vidimo. Nema više Ferala da ismije i ospori te rodoljupce. Osobno mislim da je to najveći gubitak koji se dogodio u Hrvatskoj.




Nagrada Risto Ratković

Podržavam Marka Vešovića

DANI: Nedavno ste u Crnoj Gori primili najveću i najznačajniju državnu nagradu, a prije nekoliko dana Marko Vešović je odbio primiti jednu, također značajnu, književnu nagradu - Ratkovićevu nagradu. Marko i Vi ste uvijek bili s iste strane morala, a dvije različite odluke. Kako to da je došlo do različitih odgovora i reakcija na nagradu? Sigurno ste pročitali da je Marko Ratkovićevu nagradu odbio zato što je 1993. godine dodijeljena Radovanu Karadžiću.
KOVAČ: Potpuno podržavam Marka Vešovića, ali mislim da su to dvije posve različite stvari. Vjerovatno je trebalo naći načina i poništiti nagradu Karadžiću. To je neko morao da učini. Možda će to učiniti sadašnji ministar kulture. Meni su '71. dodijelili Glišićevu nagradu za najbolju zbirku pripovijedaka, a '73. oduzeli, nakon što je knjiga politički osuđena. Komunisti su to učinili bez mnogo pardona. Ratkovićevu nagradu, za koju Marko tačno kaže da je "opoganjena", odbiće svaki pjesnik koji drži do sebe, tako da je ona ukinuta. Jedino ukoliko je budu dodjeljivali mračnjacima, ona će ostati. Što se tiče nagrade 13. jul, moram reći i moram to naglasiti da sam je primio iz ruku najboljih u Crnoj Gori. To je specifična situacija, to nigdje nema osim u Crnoj Gori da je opozicija gora od vlasti. Ne samo da je gora od vlasti nego je nešto najgore što se zamisliti može. Šefovi opozicije u Crnoj Gori trče u Beograd na mitinge podrške Karadžiću. Drugo, najmanje ima prava da od mene traži da ne primim nagradu Slavko Perović. Upropastio je crnogorsku opoziciju. Transformirao je Liberalni savez. Ušao je u pakt s prevrtljivim Kilibardom, s kojim se ni u crkvu ne ide. Čitava mu je politika bila bolesna fiksacija na Đukanovića. Počeo je mrziti vlastiti narod jer ne glasa za njega. I on je sada htio da se "šlepa" uz mene, da skrene pažnju na sebe, jer vjerovatno želi da se vrati u politiku. Ali njemu povratka nema. Nikad - to ja potpisujem. Slavka poznajem, imao sam s njim srdačne odnose, cijenim ono što je uradio u jednom vremenu i spašavao obraz Crnogorcima. Ali, eto, na žalost, nije umio nastaviti onako kako je počeo. Sad je nepostojeća ličnost u politici. Marginalac. Neka vrsta Dabe. Ja sam uvijek i svuda za svaku opoziciju, osim crnogorske. Jer, ona je dno dna.

16.09.2008.

Momo Kapor

Рат и спаљене књиге
За мене је врло ласкаво што су моје књиге спаљене у високом друштву са делима Иве Андрића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића, Меше Селимовића..., каже писац и сликар

Момо Капор (Фото Томислав Јањић)

Момо Капор (Сарајево, 1937), аутор је више од четрдесет књига: романа, приповедака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе. По професији је сликар, дипломирао је сликарство на Ликовној академији у Београду, у класи Недељка Гвозденовића. На књижевну сцену ступио је почетком шездесетих година као писац радио, телевизијских и позоришних драма. Готово сви његови романи били су на листама домаћих бестселера, многи су објављени у више издања. Најпознатији су „Фолиранти”, „Провинцијалац”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хроника изгубљеног града”, „Последњи лет за Сарајево”, „Конте”, „Елдорадо”, „Англос”. Српска књижевна задруга, у стотом, јубиларном „Колу”, објавила је његов нови роман „Исповести”, чије је прво издање већ распродато.

После толико интервјуа и ове исповедне књиге, има ли питања које Вам није постављено?

Верујте, осећам се већ помало као излизана плоча. Продао сам све што се могло продати: детињство, ратове, прве и друге љубави. Уосталом, то јесте посао писца, да продаје најдрагоценије ствари из свог живота, али остало је још много тога, готово цео паралелни живот. Још, наиме, нисам срео писца који је у својој аутобиографији описао и своје најлошије особине. Ја јесам.

Разговор који Лена, јунакиња романа, води са Вама, најбољи је и најкомплетнији Ваш интервју, јер сте га водили сами са собом?

Интервју је увек нека врста дуодраме: један поставља питања, покушавајући да буде бољи од себе, а други одговара и настоји да се представи у најбољем светлу. У случају Лене, ово је један велики интервју који је, у ствари, монодрама. Она, наиме, долази код мене да јој помогнем да напише дипломски рад о мом делу, а ја се помало заљубљујем у њу и причам више него што је потребно.

Лена припада „генерацији без пасоша” која је, уствари, највећа жртва овог последњег рата?

Та несрећна генерација која је имала десетак година када је рат почео није видела чак ни Трст, ни Дубровник, ни Сарајево, ни Загреб... Једноставно они нису видели свет и то је једина кривица коју осећам у име своје генерације. Међутим, за разлику од нас, они сви знају савршено енглески и владају Интернетом, као ја писаћом машином. Али, то је виртуелни свет, Њујорк се не може упознати преко Интернета и телевизије, све док се не попије пиће у „Кафе Ређо”, у Гринич Вилиџу, све док се не буде гладан на Петој авенији.

Рат је почео 1991. године спаљивањем 3,5 милиона књига српских писаца, поготову оних штампаних ћирилицом. Зар то није културни геноцид?

Због тога сам и отишао у тај рат, да спречим да се ма чије књиге, било где, спаљују. За мене је врло ласкаво што су моје књиге спаљене у високом друштву са делима Иве Андрића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића, Меше Селимовића... То је иначе било веће спаљивање књига од оних у средњем веку, а неупоредиво веће од спаљивања књига у Немачкој 1935. године. Хрвати имају чиме да се похвале. Ипак, поред Ивана Аралице, који је јавно најчитанији писац у Хрватској, ја сам најчитанији тајно, јер нико није могао моје књиге да избаци са кућних полица, где се још увек налазе, истина скривене у другом реду.

Од „прозе у траперицама”, приметила је критика, стигли сте до „прозе у маскирној униформи”. Има ли у тој оцени и мало злурадости?

Нема, то је само промена модне линије. Шалим се. Ја, једноставно, нисам могао да издржим да се не придружим народу мојих предака у Херцеговини, који су се борили за опстанак и којима је претило истребљење. Не, нисам пуцао, нити носио друго оружје сем писаће машине и једног малог револвера за пасом, да ме не ухвате живог. Не желећи, ни случајно, да се упоређујем са великанима какви су на пример, Хемингвеј, Марло, Антоан де Сент Егзипери, који је погинуо као ратни пилот изнад Средоземља, не налазим ништа чудно у томе да писац оде у неки рат, поготово ако у том рату учествује његов сопствени народ и ако се тај рат одвија на само триста километара од његовог писаћег стола.

И даље сте велики противник писања на компјутеру. Сматрате да би требало написати историју књижевности од гушчјег пера до компјутера, па да се види шта је боље?

Прелазим на писање компјутером чим неко на њему напише „Црвено и црно” или „Рат и мир”. Кажу ми пријатељи да се на компјутеру много брже пише, а ја им одговарам да пишем оном брзином којом мислим и да ми је ова на мојој старој „оливети” машини понекад и сувише брза. Кажу ми, такође, да се лакше исправљају грешке. Али, ја не грешим.

Живимо у новом добу које поништава све претходно. Нестају и старе кафане, а са њима и усмени књижевници?

Мрзим носталгичаре. Они не чезну за временима која су била боља, већ за собом када су били млади. Што се тиче усмених књижевника, они још увек постоје: треба ме само видети када узмем банку увече за столом у „Коноби”, где седим. То је много боље од онога што пишем.

Многе Ваше књиге биле су бестселери. Наша књижевна критика сматра да су то дела ниже вредности и да подилазе укусу публике?

Шта је уопште уметност ако не удварање и подилажење публици? Најузвишенији духови толико презиру публику да им рукописи још увек чаме у фиокама.

С друге стране, све чешће, награђују се дела намењена уском кругу читалаца, која су, по правилу, потпуно неразумљива?

Србија је земља са највише књижевних награда по броју становника у Европи. Један део претенциозних критичара труди се да произведе свог писца, који ће бити откриће, али бестселери су као лепе девојке – рађају се на најнеочекиванијим местима. То је божји дар и ту нема друге помоћи. Дође ми да као препоруку око корица мог новог романа „Исповести” ставим бандеролу на којој ће писати: „Овај роман неће добити ниједну књижевну награду”. 

Ствара ли се, тако, на вештачки начин, „читалачка елита”?

На корицама тих увелих књига у књижарским излозима муве цркавају од досаде. Још нисам срео некога на плажи са сличном књигом у рукама. Једино, ако је дебља, згодна је да се подметне под главу, када се човек сунча.

Да ли су се то неталентовани удружили против талентованих?

Одувек је било тако. Незгодно је само то што Господ поклања таленте углавном неподобним типовима, а не оним распоређеним по владајућим партијама и идеологијама.

-----------------------------------------------------------

Дан почиње са „Политиком”

У новом роману лепо говорите о „Политици”, својој новини, чији сте, уосталом, били дугогодишњи сарадник. Куповали сте је и у Њујорку, на Петој авенији. Да ли Вам и даље дан почиње са „Политиком”?

Тај дан је потпуно исти као што су, уосталом, изгледала јутра мога деде и оца. „Политика”, кафа и цигарета на мушеми – мртва природа кроз векове! Налази се, такође, и на многим мојим сликама, на столу уместо столњака и као хартија у којој су умотани букети цвећа са Каленића пијаце. Цвеће је за жене, а „Политика” за мушкарце.


Зоран Радисављевић
06.08.2008.

Bukovski

Razgovori s matorim pokvarenjakom
14 INTERVJUA – Charles Bukowski

 

Izbor intervjua koje je Čarls Bukovski, jedan od najznačajnijih američkih pisaca 20. veka, dao od 1967. do 1990. godine predstavlja štivo samo za velike ljubitelje njegovog lika i dela. Ipak, oni će među koricama ove knjige naći malo toga što nisu mogli da pročitaju u njegovim romanima i zbirkama priča

„Često dobijam pisma: ’Ti si tako sjeban, Bukovski, a još si živ. Rešio sam da se ne ubijem’. Ili: ’Ti si takav kreten, čoveče, da mi daješ hrabrosti da živim’. (...) Izgleda da sam ih spasao. Biti kreten znači spasavati kretene. To su, vidite, moji čitaoci. Oni kupuju moje knjige – poraženi, poremećeni i prokleti – i ja sam na to ponosan.“ - Č. B.

Čarls Bukovski (1920–1994) je jedan od najzanimljivijih fenomena u novijoj svetskoj književnosti. Zanimljiviji kao pojava nego kao književnik, nikog ne ostavljaju ravnodušnim: ili ga obožavate ili vam se gadi!
Mada je već u svojim 20-im pokušavao da piše poeziju i prozu, brzo je odustao od spisateljske karijere i započeo alkoholičarsku. Ispostaviće se kasnije da su jedna i druga tesno povezane. Narednih deset godina klošarskog života, tokom kojih se seljakao po hotelima za beskućnike radeći razne fizičke poslove (i ne prestajući da pijanči!), postaće osnova buduće književne građe Čarlsa Bukovskog, a najčešći junak Henri Kinaski njegov literarni alter-ego.
Celokupno stvaralaštvo Bukovskog moglo bi se svesti na tri reči: ismevanje samog sebe. Pijanstva, žene (najčešće takođe pijane i lude), ponižavanja, otpadništvo – to su teme koje Bukovski obrađuje i u ovome se krije najveći problem knjige 14 intervjua, nedavno izašle iz štampe u izdanju beogradske kuće LOM, koja već nekoliko godina izdaje ediciju Izabrana dela Čarlsa Bukovskog.
Jednostavnost izraza kojoj je Bukovski težio u književnosti isključuje potrebu da u njegovim izjavama tražimo smernice za njeno tumačenje. Ono što je želeo da kaže Bukovski nije zaogrtao u metafore, već je to realistično, jasno i iskreno ispostavljao čitaocima. Činjenica da mu je najveći deo opusa autobiografskog karaktera čini izlišnim da podatke o njemu saznajemo iz intervjua.
Osim toga, knjiga vrlo brzo postaje monotona jer se nekoliko pitanja (pa samim tim i odgovora) ponavlja iz razgovora u razgovor. Tako stalno iznova čitamo da Bukovski piše samo noću i da vrlo malo prepravlja ono što je napisao, da voli klasičnu muziku, da je popularniji u Evropi nego u Americi, da pijanstvo smatra privremenim samoubistvom posle kojeg je samoubici dozvoljeno da se vrati u život, da se svakodnevno kladi na konjske trke itd.
To što su različiti novinari godinama ponavljali ista pitanja možemo pripisati činjenici da Bukovski u to vreme još nije bio poznat širokoj publici (celog veka je izdavao za malog izdavača Black Sparrow). Međutim, priređivač knjige nije imao takav problem.
Jedino pravo osveženje predstavlja 11. intervju Bukovski i film. Tek se u njemu (a stigli smo već do 133. strane) napuštaju već prežvakane teme i baca svetlo na Čarlsovo viđenje filmova koji su snimljeni po njegovim delima (Priče o običnom ludilu Marka Fererija i Barska mušica Barboa Šredera, za koji je Bukovski napisao scenario).
Knjiga 14 intervjua nikako ne treba da bude početna stanica u upoznavanju Čarlsa Bukovskog. Takođe, ko je čitao njegove knjige, ovde neće naći ništa novo. Ipak, ova kolekcija intervjua bi možda mogla da posluži kao prigodan sažetak Čarlsovog života i opusa. Njegovim najzagriženijim fanovima će verovatno, i pored svega, prijati još jedna nostalgična vožnja s matorim pokvarenjakom.

Filip Rogović

10.06.2008.

Filip David

Dualizam božanstva i haosa
San o ljubavi i smrti

„San o ljubavi i smrti“, novi roman Filipa Davida nedavno je štampan i u Hrvatskoj, u izdanju „Frakture“ (urednik Seid Serdarević). Roman je predstavljen na minulom zagrebačkom Sajmu knjiga, a već su objavljene brojne recenzije u vodećoj hrvatskoj štampi („Jutarnji list“, „Novi list“, „Slobodna Dalmacija“) iz pera poznatih književnih kritičara.
„San o ljubavi i smrti“ je, kako stoji u uredničkoj bilješci „Frakturinog“ izdanja, „magična knjiga, diptih sastavljen od „Kratkog romana o ljubavi“ i „Kratkog romana o umiranju“. „Kratak roman o ljubavi“ govori o mladome židovskom učenjaku Jakovu kojega u snovima opčinjava djevojka, njegova savršena druga polovica, te on tragajući za njom kroz svjetove živih i mrtvih, prolazi krajolicima istočne Evrope, družeći se s ljudima i demonima, da bi se na koncu sjedinio s njom u tajanstvenom obredu posmrtnog vjenčanja. „Kratak roman o umiranju“ prati čudesnu i čudnovatu sudbinu autista Erika Vajsa rođenog 31. listopada 1933, koji biva zatvoren u nacističku ustanovu za proučavanje paranormalnih fenomena, nakon rata završava u ludnici i naposljetku 1993. na metaforičnom i stvarnom brodu luđaka. U oba kratka romana zrcale se i prepleću religijsko, mistično, onostrano, filozofsko i povijesno iskustvo, a fantastično i realno prožimaju se na sasvim nov način. Magijska snaga Davidovih rečenica, istodobno jednostavnih i natopljenih erudicijom, s mnogo simbolike govori o najvećim pitanjima čovjekova postojanja, ljubavi i smrti“, zaključuje se u uredničkoj bilješci uz riječi da je Filip David „na malo stranica i bez velikih riječi ostvario antologijski roman.“
Ana Jerković u „Slobodnoj Dalmaciji“ povodom Davidovog romana je napisala da su fenomeni erosa i tanatosa aktuelni u romanu “San o ljubavi i smrti”, i da ova knjiga: „tretira ljubav na filozofski način, onu pravu iskonsku ljubav koja nije površna, kratkoročna i nagonska. Filip David u prvom dijelu svojeg diptiha pokazuje razumijevanje i upućenost u zakonitosti i mistično značenje otkrivanja ljubavi prema osobi koja potiče l jubav prema svim ostalim bićima, ljudima, prirodi i Bogu.“ U recenziji objavljenoj u „Novom listu“, koju je napisao Zdravko Zima, navodi se da je i filozof Oto Vajninger, naginjao izričitom dualizmu, objašnjavajući da se jedan dio ljudskog bića sastoji od božanstva, a drugi od haosa, te da su Jevreji duboko obilježeni dvojnošću.
„Ako bi“, navodi Zima, „karakter Davidovih proza trebalo ilustrirati s dvije riječi, bile bi to san i sjena. Dakako, pri tome se ne misli na rekreativnu funkciju sna nego na san kao posrednik simbola: proročanskih, šamanskih, telepatskih, vizionarskih i drugih. U mnogim tradicijama i kulturama sjena je druga priroda bića, a svijet Davidove književnosti ponaprije se doima kao svijet sjena ili u krajnjem slučaju kao kraljevstvo živih koje se obrće u pandemonij mrtvih.... Lavirajući tankom i delikatnom granicom na kojoj se dodiruju dokumentarnost i fikcionalnost, snaga činjenica i punina mašte, David je stvorio prozu koja je nadmoćna recentnim blockbusterskim vjetrovima upravo u mjeri u kojoj je od njih neopozivo odustala.“
Podsjetimo, roman “San o ljubavi i smrti” objavljen je prošle jeseni u izdanju “Lagune” i bio je u Srbiji u više anketa proglašen za knjigu godine, a mnogi su prije proglašenja dobitnika Ninove nagrade u Davidovom romanu vidjeli glavnog favorita. Međutim, Davidovom romanu “San o ljubavi i smrti” bio je onemogućen izbor među pet romana u uži izbor za Ninovu nagradu i mimo dotadašnje prakse i pravila u uži izbor su izdvojena samo četiri, umjesto pet romana. Ovakva odluka primljena kao svojevrstan skandal, pa je tako na konferenciji za štampu povodom dodjele Ninove nagrade profesor i kritičar Ljubiša Jeremić postavio pred svima pitanje kako je moguće da najbolja knjiga godine nije ušla ni u uži izbor. U više od pola vijeka dugoj tradiciji dodjele Ninove nagrade, nije bilo slučaja da se laureati osvrću na svoje konkurente. Dragan Velikić, koji je tu nagradu dobio za „Ruski prozor“, na dodjeli nagrade je rekao da je roman „San o ljubavi i smrti“ Filipa Davida zaslužio to priznanje. Predsjednik žirija za dodjelu Ninove nagrade, Milan Vlajčić je rekao kako Davidova knjiga „može da stane uz bok najboljim knjigama Danila Kiša" i da Velikićev i Davidov roman “nadilaze sve ono što je u posljednjih petnaestak godina bilo ukrašeno Ninovim odličjem”.

V. OGNJENOVIĆ

Noviji postovi | Stariji postovi

knjige
<< 10/2012 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
75736

Powered by Blogger.ba