beats by dre cheap

Dusko Kovacevic

Pričamo o raju, a ljudi iz pakla uživaju

- Osnovno osećanje iz kojeg sam radio komad je da živimo u zemlji u kojoj je lako skočiti s mosta - rekao je Duško Kovačević, pisac i reditelj „Generalne probe samoubistva”, čija je premijera večeras na sceni „Zvezdara teatra”. Uloge tumače Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić.

Govoreći o „Generalnoj probi samoubistva” Kovačević kaže da je komad nastao po priči koju je napisao pre više od deset godina: „Kad mi tako nešto tresne na glavu i na pamet, obično to pribeležim i ostavim u nekoj od fioka. Neke od tih priča sam raspisivao kao drame, a neke su me začudile i pitao sam se zašto sam ih uopšte napisao. Jedna od tih koja me ponovo sebi pozvala je ‘Mehanizam’. Uz to, ja ne mogu da se upustim u pisanje drame ako ne mogu nekome da prepričam komad u dve, tri rečenice. To mi daje sigurnost u radu. Ne smem da pišem, kao što obično amateri rade, i da u pisanju pronalazim rešenja.

Kako bi u takve dve, tri rečenice objasnili šta je „Generalna proba samoubistva?
- Priča o osećanju ovog vremena. Kako rekoh, imao sam priče koje sam zapisivao. Neke sam čuo - na primer „Sveti Georgije ubiva aždahu” je priča koju mi je poklonio moj deda. Slično je i sa „Ko to tamo peva”. Ovu sadašnju priču nisam ni čuo ni video, ona je moje osećanje našeg vremena.

Koji je ključna odrednica tog osećanja?
- Gubitak nade. Gubitak nade koji prouzrokuje lančanu seriju depresija, očaja, bezvoljnosti... i sve tako do suicida. Način na koji se to pravda je potpuno apsurdan i liči na burlesku. Ko hoće, može da veruje u taj cirkus, ali... Više puta sam rekao da mi nismo zemlja u kojoj tranzicija biva pet ili deset godina. Eksperiment nad nama traje od ‘45. Od petogodišnjih reformi, preko priča da smo sila i bogata zemlja, pa nadalje, sve laž do laži. I zato je podnaslov ove drame „Malo gorka komedija o laži”. Ona oslikava besprekoran mehanizam laži kroz priču o jednom nesrećniku koga su skinuli s ograde mosta i ubacili u mehanizam laži, kako bi mu pomogli da se ne ubije, a da bi on, potom, u narednih par meseci, sve idući iz jedne u drugu laž, šetao tamo-vamo, od očaja i žaljenja što se onomad nije ubio, do nade da to što mu pričaju možda ipak može biti, te da bi se opet, u krnjem stanju, vratio na most; ali ni to nije kraj...

Žanr?
- S ovim komadom sam pokušao da eksperimentišem, da vidim kako, pri velikoj brzini, može da funkcioniše čeoni sudar komedije i drame.

I, kako funkcioniše?
- Žestoko. Ono što sam radio i ranije u svojim komadima ovde je malo više podvučeno.

Šta je umetnost?
- Energija plus pamet, koliko nam je Bog dao. A kada sam se dogovarao sa ekipom predstave o radu na ovom komadu, rekao sam da hoću da napravim malu diverzantsku grupu za uništavanje dosade i depresije. Gde se pojavi dosada i depresija, ova zaverenička grupa ide i demontira. To mi je bila želja i bojim se da sam uspeo.

Šta biste nekom mladom čoveku, svom detetu na primer, savetovali kakav stav da zauzme, kako da (pre)živi?
- U toj svojoj dijagnozi razočaravajućeg osećanja sam sebi kažem: u krajnjem slučaju, pa šta i ako ne uđemo u EU! Za mene to neće biti nikakva tragedija, posebno imajući u vidu sve što nam je ta ista Evropa uradila, od nezaboravnog bombardovanja, pa nadalje. Ulaskom u EU moja gorčina i sećanja neće nestati. Imam dvoje dece i oni moraju da veruju u to da je ovo period koji će trajati neko vreme. Dakle, iz tog mog osećanja nemam prava da govorim o nekoj dalekoj budućnosti - da se pomerim s mesta, za svaki slučaj. Nada mora da postoji jer je činjenica da sam u ovaj grad došao pre 40 godina sa jednom tašnom i da sam više puta sve hteo da napustim i odem negde daleko. Međutim, to moje beznađe, od pre 40 godina, bilo je drugačije artikulisano. Današnja beznadežnost se temelji na pogubnom uvidu da, u isto vreme dok pričamo o raju koji će (ako budemo dobri) doći, neki ljudi iz pakla prave svoj privatni raj na zemlji - sad i ovde, na naše oči. Nama ostaje nada u neku budućnost, dok oni otvoreno kažu da u nju ne veruju i objašnjavaju nam, pri tom - kad kupuju zgrade, fabrike, zemlju... - da to vredi šačicu evra. Tako su, očigledno i bahato, eksplicitni u otimačini. I ta laž, koju rođenim očima gledam, izaziva najveću depresiju kod običnog čoveka. Jer, da svi delimo identičnu težinu života s racionalnim, utemeljenim vizijama za izbavljenje, a uz to da, naravno, planiramo pojedinačne živote, porodice, decu... Ali ne, nije tako. Jedini sistem koji je čoveku ponuđen, sistem davljenika - plivaj, plivaj dok se ne umoriš i ne udaviš - nedopustiv je. I to je u osnovi priče o mom osećanju vremena u kojem smo i u kojem su mediji puni svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj tamo imao zrno više u glavi ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe.

Premijera filma „Aždaha...” u martu
Šta se dešava sa filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu”? Da li je Đorđe stig’o aždahu?
- Đorđe je konačno umlatio aždahu! Među velikim svima znanim peripetijama je i ta da smo zbog ugovora sa „Eurimažom” morali da radimo ton, sliku u određenim kućama koje imaju licencu. Ton je rađen u Parizu. Znači, pare koje vam daju morate da potrošite kod njih. Tako da nema mesta dilemi da li ste im i koliko prirasli srcu. U anatomiji našeg vremena srce i novčanik su vrlo blizu.
No, dogovorili smo se da premijera bude početkom marta. Distributeri za inostranstvo su Francuzi. Oni sad odlučuju o tome kako će i kada film krenuti, na koji festival će ići.

Tatjana Nježić

knjige
http://knjigej.blogger.ba
17/12/2008 15:09