beats by dre cheap

Igor Mandic

Šta hoće taj Mandić?

Odlučivši da napiše i objavi „nastavak velikog hita” Sebi pod kožu (vidi korice!), te samoproklamovano „nehotične autobiografije” sa nemilosrdno prikazanom ličnom i porodičnom tragedijom u središtu, Igor Mandić kao da provocira baš ovakvo reagovanje. Jer, o čemu je, zaista, još uopšte moguće pisati nakon takvog spektakularnog samoizlaganja a da to ne bude izraz verbalnog egzibicionizma i vispreno upakovane narcisoidnosti?
Pisac ove, sada već hotimično ekspanzivne autobiografije misli, međutim, da stvari stoje upravo obratno. Stilski razbarušenu ispovest o sebi i drugima povodom sebe samoga on, naime, ne vidi kao samozadovoljno „ja–pa–ja” pisanje nego kao u osnovi autoironijsko „rušenje središnje utvrde” sopstvenog „jastva” koje ga, podržano teorijskim autoritetima (F. Vijan, S. Dubrovski), predstavlja kao svojevrsnog anti-Narcisa. I to uprkos tome što knjiga U zadnji čas vrvi od krležijanski intoniranih „mojih obračuna s njima”, od davnih gimnazijskih dana u Splitu pa do nedavnog rušenja iluzija o ovdašnjoj političkoj levici i desnici. Uprkos tome što je autorovu ovovremenski prigodnu fotografiju s naslovne strane knjige Sebi pod kožu sada nasledila „umivena” fotka iz „najboljih dana”, i to uz pratnju „bolje polovine”, o kolažnom foto-albumu sa zadnje strane korica i brojnim drugim grafičkim ilustracijama i slikovnim reprodukcijama iz ličnog arhiva da i ne govorimo.
No možda baš taj „razmetljivi” i nametljivi višak na neki način daje za pravo Mandićevom samotumačenju. Oduvek izrazito autorefleksivan, ovaj polihistorski nastrojeni, oštroumni i prgavi publicista koji uporno piše i misli „uz dlaku” ne bi bio to što jeste kad bi samoga sebe poštedeo polemičnosti kojom tako štedro obasipa sve druge. Počev od priznanja o trajno prisutnoj senci Krležinog intelektualnog i Titovog političkog očinstva a zaključno s verbalnom vivisekcijom avanture kratkog urednikovanja u „Vjesniku”, ovaj samooglašeni anti-Narcis sve vreme, dakle, pleše dvostruki, dvosmisleni ples sa svojom i tuđom taštinom.
Formalno-kompozici ono sačinjena kao protežna flešbek struktura, tj. kao neprestano tekstualno „propadanje kroz vremensku crvotočinu”, simetrično omeđenu 2007. i 1947/57. godinom, Mandićeva druga po redu dnevničko-memoarska knjiga svoj krajnji domašaj pri tome traži u polju (ne)mogućeg razabiranja između izmišljenog i stvarnog. Ono što je prvi put bilo fokusirano na razvejavanje tragične fame ovde je, naime, metodično primenjeno na sveukupno evokativno ustrojstvo prikazanih događaja koji po pravilu osciluju između verodostojnosti i fantazmatičnosti. Zadnji čas do paroksizma, moglo bi se reći, razvija već ranije naznačenu temu demaskiranja balkanske „porno kulture” njenim neprestanim inflatornim (i)zazivanjem i pothranjivanjem.
Ističući već u podnaslovu zavodljivo obećavajuću odrednicu „autobiografski rijaliti šou”, Igor Mandić zapravo potencira onaj ambivalentni privid koji (do)nosi medijski glamuroznu „proizvodnju” iluzije ogoljenosti bez ostatka, bila ona televizijska ili beletristička. Ova strategija svakako je „najzornija” u „paprenoj” trodelnoj „autofikciji” kojom nam ovaj ovejani kreator žurnalističkih skandala pravo u lice baca „pornografsku” rukavicu „tvrde” hrvatsko-srpske heteroseksualne „suradnje” uoči poslednjeg rata, s dodatkom sado-mazo detalja i sličnih pikanterija. Poenta je u tome što će znatiželjni čitalac, ma kako razumeo i protumačio ono što prati, neizbežno da bude uključen u protivrečnu tekstualnu produkciju značenja koja svojom prekomernošću svedoči o jednom stanju kulturne svesti što uvek, ne pitajući ili ne znajući za cenu, prestupa granice.
U celini gledano, Mandićevi multimedijalno i multidiskurzivno zamišljeni memoari neumornog skribenta i anti-Narcisa ipak ne predstavljaju tek komercijalno isplativi produžetak „nehotične autobiografije” pod naslovom Sebi pod kožu, već, čini se, i neku vrstu intimno neumitnog odgovora na nju. Ako je prva knjiga pisana u senci fame o smrti, onda je knjiga s naslovom U zadnji čas gotovo bez izuzet(a)ka pisana pod jarkim svetlom fame o životu i njegovim negdanjim/ nigdanjim plodovima. Bez obzira na to da li erotski fikcionalizuje ili gastronomski „kapitalizuje”, da li intelektualno polemiše ili sentimentalno ironizuje, da li žurnalizuje ili literarizuje, Igor Mandić uvek jednako, od prve pa do ove, zasad zadnje knjige, demonstrira jedinstveni i nezatomljivi spisateljski vitalizam po kojem, reklo bi se, još uvek nema pravog premca i takmaca na prostorima između Save i Dunava.

Tihomir Brajović

knjige
http://knjigej.blogger.ba
09/06/2009 12:57