Nisam mogao.
Ostali monasi, manje obazrivi od ovog poniznog božjeg sluge, potrčali su da napune stomake u obližnju prostoriju u kojoj je bila poslužena večera, gosteći se hranom preostalom od obeda što ga je vojvoda poslužio na dan sahrane svoje supruge. Uz trpezariju onesposobljenu skelama i lakovima, navike monaha godinama su se menjale i skoro da im je bilo normalno da se obroci prebace na prvi sprat.
U tom stanju privremenosti ubrzo sam uočio nešto dobro: dok budu trajali radovi, znao sam da je prostorija u kojoj se nalazi Poslednja večera savršeno sklonište da se povučem i razmišljam u doba obeda. Nijedan monah mi tu neće smetati dok razmišljam; niti bi iko izvan manastira zalazio u prostoriju koja je u radovima, hladna i prašnjava, kao ova.
I uputivši se tamo, razmišljajući o danima provedenim s fra Aleksandrom i o nerešenoj zagonetki kojom smo se bavili, krenuo sam da se pomolim za pokoj njegove duše.
Prostorija je bila prazna. Poslednji zraci popodnevnog sunca jedva da su osvetljavali donji deo Toskančevog dela, ističući stopala našeg Gospoda, ukrštena jedno preko drugog. Da li je to bio predznak onoga što će Hristos doživeti na Kalvariji? Ili je maestro tako postavio njegova stopala iz nekog drugog mračnog razloga? Prekrstio sam se. Pod nežnom svetlošću, koja se probijala između stubova nejednako raspoređenih po dvorištu, ovaj je prizor delovao sablasno.
Tek tada, pogledavši zvanice za stolom Svete večere, shvatio sam.
Bila je istina. Juda je imao lik brata Alesandra.
Kako to nisam ranije uočio?
Zli apostol sedeo je s Galilejčeve desne strane, nemo posmatrajući njegovu smirenu lepotu. Zapravo, osim izraza čuđenja Jakova Starijeg i živog razgovora koji su, kako se činilo, vodili Matej, Juda Tadej i Simon za drugim krajem stola, usne ostalih apostola bile su zapečaćene tišinom. Bilo je neke ironije u pomisli da bi baš u tom trenutku duša fra Alesandra zaista mogla posmatrati lice Večnog oca.
Ako je bibliotekar, poput Jude, bio odlučio da sebi oduzme život, i ako je Bandelo stoga grešio verujući u njegovu nevinost, njegova sudbina u tom času nije bila Slava već večne muke Šeola.
Dok sam prelazio pogledom po freski, jedna nova pojedinost privukla mi je pažnju. Juda i naš Gospod kao da su se takmičili oko komada hleba, ili neke voćke možda, koju nijedan od njih nije uspeo da dohvati. Izdajnik, koji je u desnoj ruci držao ozloglašenu vreću s novcem, pružao je levu ruku preko stola pokušavajući nešto da uhvati. Gospod je, ne primećujući njegov pokret, pružao svoju desnu ruku u istom pravcu. Šta je moglo biti tu što je obojicu jednako zanimalo? Šta bi Juda u tom trenutku mogao ukrasti Nazarećaninu, kad je božji sin već znao da ga je ovaj izdao i da mu je sudbina zapečaćena? Iz knjige Tajna večera Havijera Sijere, u prevodu sa španskog Ivane Jovanović, Laguna 2006.
Tajna večera, Havijer Sijera
