Преведена поезија
Власник посебне судбине
„Две тачке”, издавач: КОВ, Вршац, 2006. С пољског превела Бисерка Рајчић
Шимборску можемо читати, и волети, на много начина, а да на то ипак не утиче теорија бројева: колико је књига написала; или, колико песама је у збирци коју држимо у руци. Крунски број у њеном поетском осећању је, најчешће, један. Идиосинкразијски упечатљив, удаљен од грамзивог све. Способан да се раствори, да се смеје и уздише. Узорак идентитета мноштва, а тиме и убедљив књижевни јунак: власник посебне судбине, рођен из различитости света. Најближи боји видика и ритму искуства, тај један догађај, чин и лик – оно нешто, или неко – у смирају дана, изненадном захлађењу, заокрету реке, прелому судбине, или вејавици, њена је поетика тренутка, способност да се животу каже: „леп си”, „бујнији не можеш бити”, а да се то учини потпуним учешћем у његовом чуду, пре него улогом „закаснелог сведока”, или пуког записивача његове прохујалости.
Песма Шимборске је пре начин да се отвори прозор и снажно удахне, него тријумф поезије која трдоглаво остварује неки од својих високоумних задатака. Пред оком јој је клизни пејзаж нашег бивања, у нескривеном опирању сувоћи глобалних замисли. Кваку дрма појединачна рука, памтим један њен стих. Хвала ти, срце моје/ што ме често/ вадиш из целине/ чак и у сну посебне, наставља други. У њеној поезији свет буја из своје неуређености, и, уместо прецизног устројства, испоручује нам „сложен и густ вез околности”, спонтану хаотичност, изгубљени кључ разрешења, недостатак свезнајућих поенти.
Заузврат су заљубљеност, зачуђеност, истрајни и мудри „нехај” ове истражујуће поетске страсти и вишеструка субверзија уврежених „погледа на свет”, награђени, у малобројним збиркама, ауторкиним креативним витализмом, и подједнако, радошћу и катарзом оних који читају.
Преломљена увек у неком зрну тренутка, и једна једина песма Шимборске, уосталом, може се читати као отворена књига. Јер, Случај окреће калеидоскоп у рукама./ У њему светлуцају милијарде шарених стаклића. Стога и седамнаест песама нове књиге чине читаву колекцију илуминантних дела.
Две тачке инвентивно, али и из новог угла, демонстрирају стратегију осматрања „простора у прстима случаја”, где детаљ обасјава пејзаж, а слика се раствара у очевидност самог збивања. Ова, у Шимборске префињено развијена методолошка окосница, основ је поетске двозначности: песма непосредних догађања садржи у себи и доказни документ постављених теза, а њене премисе, читава скала питања, најчешће чине други тас теразија на којима се оспоравају устоличене истине, релативизују искључивости, самерава рационално и емотивно, а земаљско и небеско, очајање и нада, најчешће остају нераздвојиво човеково наслеђе. Игра двосмисленог случаја.
Готово свака песма, каже Шимборска, могла би да носи наслов „Тренутак”.
„Довољна је једна реченица/ у садашњем, у прошлом,/ чак и у будућем времену;/ довољно је било шта/ ношено речима,/ што ће зашумети, бљеснути,/ прелетети, протећи/ или ће сачувати/ наводну непроменљивост/ али с покретном сенком”…
Уместо поетских дефиниција свега „наизглед вечног и мирног”, у стварносном разломку, случај се, у новим песмама наглашеније него пре, раствара у размере удеса, на укрштеним путевима живота и смрти. Нове песме су стога и комплементарни одраз оних најупечатљивијих из опуса Шимборске („Под једном божићном јелком”, „Утопија”, „Стварност захтева”), и делују као конективна мрежа њених опсервација, коју означава управо „покретна сенка”, обухватна казаљка у игри перспектива сазданих од ударних вредности читавог мултиверзума случајности, које, попут оног из хуманог света, и саме егзистирају у мноштву идентитета и процепу непознаница, одређујући човекову судбину под небеском капом и космичком ауром („Саобраћајна несрећа”, „Прекосутра – без нас”, „Стари професор”, „Догађај”), и пројектујући слику о њему, без ретуша, чак и изван његове ауторитарне представе о себи (маестрални „Монолог пса упетљаног у историју”).
Случај је ту и даље уплетен у безименост наших егзистенција, које нису лишене чаробњаштва и чаролија, али знају бити и рана наших судбина, очица истог ткања, кроз коју протутњи неминовност, а где и места губитка остају обасјана животним знацима: сума искуства, са новом тачком гледишта. Космички савоир-вивре, што захтева тек „мало пажње, неколико реченица из Паскала”/ и зачудно учешће у тој игри/ с непознатим правилима”, пропланак је на који нас изводи ова врсна књига, динамично прожета преводилачком адекватношћу.
Поново, испод руке која пише, тече бодра мудрост поетских именовања, где нешто увек измиче, а нешто ново се рађа, крај отвара почетак, једно је садржано и објашњиво у другом, велико у малом. Као у раствореној књизи збивања, која истински подразумава две тачке. Свакако не у набрајању, већ у оном темељном осећању Шимборске које остаје неизмењено: да, упркос апокалипсама, Тако је много Свега,/ да је ништа прилично добро заклоњено. Да се свет, ипак не завршава.
Тања КРАГУЈЕВИЋ
