Goran Petrovic

Kao deca

Razlike, Politika: Narodna knjiga

Junak ove (divne!) knjige priča je narator; on je posmatrač života koji, ukazujući na razlike između čoveka onakvog kakav jeste i kakav bi trebalo (mogao) da bude, u stvari otkriva (pravu) suštinu stvarnosti. Iako je tužan zbog propasti „gospodske“ Srbije, on ne namerava da objašnjava (ispravlja) istoriju, već da pronikne u ljudske sudbine, razbirajući ih, sa uvažavanjem, jednu po jednu („Ispod tavanice koja se ljuspa“). Da bi mogao da prepozna lepotu i život i tamo gde su, na prvi pogled, samo zlo i smrt, on pokušava da vidi (shvati) ljude kao dete, bez predrasuda i sa („neozbiljnom“) spremnošću „da bude opčinjen“ („Pronađi i zaokruži“); zato mu uspeva da pronađe „svet u malom“, na ulici, u bioskopu ili čekaonici. Narušenih veza sa ostatkom čovečanstva, ti skučeni prostori se pretvaraju u „zagušljive dušegupke“ gde pojedinci postaju (raščovečeni) čudaci, koji svesno pooštravaju sopstvenu izolovanost („Između dva signala“). Ali, pažljivo se zagledajući u ono što je iza vidljivog, pripovedač nalazi simbole u kojima je uobličen smisao stvarnosti: podižući prašnjave (zapuštene) zavese (ka transcendenciji), „kosmička promaja“ prožima svet (harmonijom) i podseća da u uzajamnosti nije samo tajna povratka ljudskosti, već i njenog čudesnog prevazilaženja: zato suludi Maestro odjednom izgleda kao jurodivi mučenik („Iznad pet trošnih saksija“), a vojnici, spremni da zlostavljaju dojilju, kao napuštena deca („Bogorodica i druga viđenja“).

Petrović se dotiče aktuelne stvarnosti (kraljevačkih ulica i autentičnih imena) samo da bi „uzeo vazduh“ za pripovedanje. Pokazujući šta se nalazi „s one strane“ groteske, on je uspeo da odgovori na pitanja pred kojima je naša književnost dugo nemo stajala.