Samoubistvo nije poštena igra
Za razliku od običnih ljudi, pisac-samoubica će obavezno da objasni zašto se ubio, napisaće poruku, roman ili pesmu
Boris Akunjin, najtiražniji ruski savremeni autor u inostranstvu i pisac čuvenog ciklusa o avanturama detektiva Erasta Fandorina, svoje pravo ime Grigorij Čhartišvili sačuvao je za za monografiju “Pisac i samoubistvo”, nedavno objavljenu i u Srbiji, u izdanju Informatike. Akunjinovi tiraži “lake literature” broje se milionima, snimaju se filmovi po njegovim romanima, a Čhartišvili je, u stvari, cenjeni filolog, japanolog i književni kritičar. LJubaznošću Olge Kirilove, odgovorne urednice u Informatici, dobili smo intervju koji je ona vodila sa gospodinom Akunjinom/Čhartišvilijem ove godine u Moskvi, koji će moći i da se vidi u Ruskom domu, 23. juna, na promociji poslednje dve prevedene knjige o Fandorinu “LJubavnica smrti” i “LJubavnik smrti”.
Prva knjiga od onih koje su vas učinile jednim od najpopularnijih pisaca u svetu izašla je 1998. godine?
– Da, u februaru 1998. Od tog trenutka počeo je život B. Akunjina.
Zašto ste odlučili da pišete romane?
– Te 1997. skupljao sam materijal za knjigu “Pisac i samoubistvo”, o fenomenu suicida i sudbini pisaca koji su se ubili. Bio je to veoma depresivan posao i osetio sam da se prosto gušim od beskrajne količine tragičnih priča, da mi je neophodno da to nekako prekinem, da moram da uradim nešto veselo, lakomisleno. Prvi roman napisao sam za šest nedelja. Još dva puta sam pravio pauze u radu nad tom debelom knjigom, zatim sam izdao “Pisac i samoubistvo”, skinuo sam teret, ali sam se dotle već zaneo novom igrom, ispalo je da je to zabavnije od svih vrsta poslova kojima sam se tada bavio. Sada sam u znatno većoj meri Boris Akunjin nego Grigorij Čhartišvili.
Tema smrti je jedna od osnovnih u vašem stvaralaštvu.
– U našem životu postoje samo dva zaista važna događaja – rođenje i smrt, pa u tome ne vidim ništa čudno. Što se tiče teme samoubistva, ni tu nema ničeg začuđujućeg. Pitanje: “Biti ili ne biti jeste glavno pita nje egzistencije. Zbog toga sam počeo da pišem tu knjigu. Problem samoubistva me je veoma zanimao. Ne u tom smislu da sam razmišljao da li da se obesim. Morao sam da shvatim da li to spada, u pravila poštene igre, kako govore Englezi. Da i ne govorim o tome da sam odrastao u zemlji koja je 90-ih godina 20. veka bila lider u svetu po broju samoubistava. Ne mogu da kažem da sam našao odgovor na to pitanje, ali sam prestao da se opterećujem time.
Da, jer pokazujete da je s one strane, tamo gde su samoubistva, gde se čini da je sve tako individualno, već ogroman broj ljudi.
– Da, da. I samoubica ima vrlo različitih. Ja sam uzeo sudbine pisaca zato što je pisac veoma pogodan za proučavanje. Pisac-samoubica će obavezno da objasni zašto se ubio, napisaće poruku, roman, pesmu. Za razliku od običnih ljudi, za razliku od komšije koji se obesio, a ti obično ne znaš zašto je on to uradio. Pisac je uopšte profesija, u nekom smislu, jadna i smešna. Zato što pisac stalno izlaže ogoljeno ono što ljudi kriju. Žao ti dođe pisaca, naročito kad pročitaš skoro 400 odrednica o piscima-samoubicama iz raznih zemalja i naroda, onda ti uopšte čitavog ljudskog roda dođe nekako užasno žao.
Rekli ste da niste religiozan čovek, i zato mi pada na pamet rečenica iz Dostojevskog: “Ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno”.
– Duboko se ne slažem s tom rečenicom. To je fraza čoveka koji se ponaša pristojno samo zato što se boji. On se boji da će, ako se bude ponašao kako ne dolikuje, na onom svetu već dobiti svoje. To je onda moralan čovek na silu. Ali, budi ti moralan prosto zato što si takav i što imaš unutra neki moralni štimer koji ti šapuće šta možeš da radiš, a šta ne smeš. To jest, budi čovek, a ne svinja, ne iz straha, već iz ubeđenja. Ja znam priličan broj ljudi koji ne veruju u Boga a ponašaju se veoma dobro, za svako poštovanje i oponašanje. I znam mnoge ljude koji veruju u Boga, ali ne postaju bolji. Nisam ateista. Pre bi se reklo da sam agnostik. Spreman sam da prihvatim svaku varijantu…
ČOVEK KOJI PROČ ITA KNJIGU REŠIĆE DA IPAK ŽIVI NA OVOM SVETU
Učinilo mi se da ste uklonili patetičnost problema. Ako je neko uzeo da čita knjigu s namerom: “Sada ću da vidim šta mi je činiti”, na kraju knjige mora da kaže: “Neka, bolje mi je da se priberem i živim”.
– Veoma me pogađaju optužbe da moja knjiga propagira samoubistvo. To nije tačno jer sam hteo da ta knjiga pruži egzistencijalnu hrabrost. Da učini čoveka jačim, a ne slabijim. Ja ne obmanjujem ljude. Delim s njima informacije, svoje misli, u nekim slučajevima – osećanja, mada se trudim da ih ne zamaram. Čini mi se da će čovek koji pročita ovu knjigu rešiti da ipak još poživi na ovom svetu.
Olga Kirilov
