Као у Божјој башти
Сутра, аутентична, баш „Тврда љубав”, нова проза Зорана Ћирића, особеног имена српске књижевности данас. – Књига кошта – 300 динара
„Е, тако ти постаде у наш крај, ко да си олово пустио изнад леденостенско брдо. Посивело све живо од неиживљену злобу”…
Цитат је из „Тврде љубави”, нове прозе Зорана Ћирића, из изванредне приповетке „Дошли Немци”, и једине у књизи на нишком дијалекту. По неким сазнањима, изгледа да је то и једина ствар коју је овај писац, „Магични Ћира”, на том дијалекту написао.
Међутим, аутентичност ове приче у њеној је суштини, дијалекат је само наглашава. То је сурово „истинита” повест о једном животу и његовим актерима, који су тај и такав живот живели као да нису имали избора. Живот наказан, затрован, прави зверињак, у којем се не зна ко су веће звери, да ли оне из зоо света, па макар имале готово митску нагонску снагу, или су дивљији они такозваног људског обличја. Невиност и чистота, све што се под тим подразумева, ту немају никакве шансе. Прича антологијска, јака, густа, тамна, и неутешно тужна.
Аутентична, искрена, исповедна нит, и болно интимна, обележје је целе књиге, а свега у њој, к’о у Божјој башти. Животна, читљива,
„И видеће се да је „бољка”, мука планетарна. Исповедају је Ћирићеви јунаци, музичари, рокери, глумци, писци, просечњаци, „обичњаци”, тинејџери, процвали, оцвали, увели, живи мртваци, од Америке до Јапана, и све до Нишвила. Па и та тврда љубав, ма како нам позната, није само локални, домаћи изум. Међу њеним поклоницима, ево и америчког оца („Тако то иде”) – „Мада је био необично напрасит човек, отац је веровао у тврду љубав: одлучио је да васпитава своју децу не обазирући се на њихове жеље”…
Ах, да, кад је реч о еротици, сексу, и свим тим стварима, понеко ће се, могуће, „згрозити”, штошта ће му се приказати као сирово, сурово, опсено. Но, не заборавимо упозорење великана да „није криво огледало”…
И ма колико се чинило да је све описано и лично проживљено, не заборавити да је то и замка, односно, књижевна мајсторија. Јер, сама по себи, никада никоме „проживљеност ништа није гарантовала” – сјајан „Наручени живот”, карикатуралан, или огољено суров однос „жртве и џелата”, писца и издавача (који наручује роман, по сопственом „сценарију”, о његовом, издавачевом разводу, желећи „жестоку и циничну мелодраму”!)
Рођен 1962, у Нишу, где и данас живи и ради, дипломирао на Економском факултету, Зоран Ћирић до сада је објавио 20 књига различитог жанровског усмерења. Заступљен у више антологија савремене српске прозе и поезије, добитник угледних награда, „Бранко Радичевић”, 1990 (збирка поезије „Рио Браво”), фонда „Борислав Пекић” и НИН-ове, 2001 (роман „Хобо”), Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 2002 (роман „Прислушкивање”). Познат је и као сарадник више листова и часописа, аутор култних емисија „Магични Гето” и „Поноћни Портир”… Једини интернационални џез фестивал у Нишу носи име по наслову његове књиге приповедака „Нишвил”.
Уз „Тврду љубав”, писац каже: „Дакле, стрефиле су ме моје трајне – књижевне и људске опсесије: рат мушкарца и жене, рат родитеља и деце, класни рат међу пријатељима… Прилично је гадно када буквално преживиш све оне много пута прочитане глупости што говоре о прошлости која предуго траје; о величини заборава и подмуклом наличју опроста; о вероломству мржње и немогућности искупљења. Да, драги моји туђини, догодила ми се тврда љубав
Истичући да је „Тврда љубав” изузетно тврда, искрена, готово интимна књига, мр Васа Павковић, уредник у „Народној књизи”, писац и критичар, указује: „Скоро свака од ових приповедака, сем две: ’Шта је све потребно да постанете мртва и славна певачица’ и ’Њихање човека без кравате’, испричана је у првом лицу и представља врсту исповести. Ћирићеви јунаци с неодољивом потребом, страсно причају читаоцу своје узбудљиве животне приче – а с обзиром на њихово порекло и судбине, читалац крстари различитим географским, историјским, социјалним пространствима, ослушкујући шум модерног времена.
То време би се могло одредити као друга половина (светског) 20. века, а поп културна цивилизацијска матрица глобалног села, коју Ћирић мајсторски користи, ујединила је све приче (па и две које сам издвојио) у одиста јединствен хронотопски мозаик модерног света и живота. Од вукојебина средњег америчког Запада, преко мегаполиса Чикага и Њујорка, до Нишвила и приградског насеља Ледена стена, магија Ћирићевог приповедања тече као нека врста скрупулозне фикционализације (реалности), где се гласови знаних и анонимних музичара и глумаца, спајају и повезују са исповешћу анонимног Нишвилца средњих година, који нам прича своје интимне и еротске ситуације.
Успостављени дух глобалног времена – једна је од централних вредности ’Тврде љубави’, као и њен иронични (анти)губитнички тон, нарочита парадоксна фигурација текста, у којем се непрекидно пориче непорециво и преко таквог сигурног прага ступа у кућу аутентичних гласова (судбине). Где: ’једна љубав побеђује све друге љубави’.
Ћирићеве приповетке су изразито занимљиве, али за разлику од некадашње природне лакоће, оне су сада природно тврде и трагичне, било да су причане с краја каријере гитаристе (’Моје песме, моји снови’) или са саме границе смрти (’Шта се догодило са Пи Џеј Пробијем’), било да додирују огреботине и ране интимних разлаза (’Пеперминтски језик’) односно тематизују еротске (и)сторије (Remember me?…)
Да би се боље разумела ова тамна књига губитака треба пажљиво прочитати списак двадесет рок бројева одштампан на њеном крају. Имена Џексона Брауна, Нила Јанга, Џина Кларка, Лусинде Вилијамс, Стива Ерла, Стива Вина … говоре сама за себе. И за дух ’Тврде љубави’.
’Љубав је јака’, певали су једном „Стонси”, и они су, дакако, на поменутом списку.
Рада Саратлић
