Маца Аксентијевић би волела да има кућу с погледом на гробље… „Волела би да њен први, још неумивени јутарњи поглед падне на гробове, да чим прогледа буде свесна да ње једном неће бити. Тада би неизоставно предузела све што је у њеној моћи да дан који је освануо проведе што боље – овако, она се понекад заборави и читав дан проведе смерно, као да ће живети вечно.”
Али, готово да и нема дана кад се та велика, опасно сладострасна Маца „заборави”. Граби она, граби сласти живота, хрли – из насладе у насладу…
„Часови радости” су означени као „Авантуре Маце Аксентијевић, кратки витешки роман”. Поднаслов који је, као и сама форма, прави изазов за критичаре. Роман има 75 поглавља, писац каже певања, ту су и две занимљиве белешке и поговор др Адријане Марчетић.
Витешки или невитешки, роман описује „подвиге” Маце Аксентијевић, коју, између осталог, називају и секс-машином. Па, ако има и поређења Матијевића са Буковским, не треба пренебрећи ни Мацину опаску о „Лолити” – за њу је то много наивно…
Књига плени особеним, поетски зачудним ритмом, који веже романескну структуру. Дабоме, као и сама јунакиња, педантно, и сочно, портретисана, у блиц-осветљењу, у свим могућим и немогућим ситуацијама, и позама. Но, и мушки су прича за себе, и има их онолико, свих професија, и сви поименце у Мацином тефтеру, додуше, понеки и без имена и презимена, заборавила Маца, каже, да их пита… Та „предобра Маца Аксентијевић”, како је, одмила, зове њен родитељ-творац. Писац (пронашли смо га у Охриду), још упућује да се књига најбоље схвата када се чита у летњим ноћима.
Затим нам је још рекао: „Ова књига је плод жеље да оправдам суд читалаца да сам слободан и духовит писац. Морам признати да сам увек био збуњен критикама које су се односиле на моје књиге. Они читаоци који воле моја дела, редовно су потенцирали да сам ја духовит писац, а ја себе сматрам суморним и мрачним и превише озбиљним човеком. Они читаоци који на моја дела не гледају са симпатијама, најчешће су ми замерали што сам превише слободан у еротским описима, а ја себе сматрам превише стидљивим, као што сам за своје јунаке, пре Маце Аксентијевић, сматрао да су превише чедни и наивни, у односу на стварне јунаке нашег времена.”
„Часови радости”, према речима писца, славе живот. А понеком ће, можда, далеким неким звуком, то бити и суморна књига. Јер, испод те еротике без цензуре, према Адријани Марчетић, „постаје наглашено присутно одсуство, одсуство за којим се жуди, одсуство којим кулминирају лекције из радости” – одсуство романтичне љубави.
Рођен 1962. у Чачку, где и данас живи и ради, Владан Матијевић почео је као песник („Не реметећи расуло”, 1991. и „Самосвођење”, 1999). Као приповедач и романсијер, добитник је најпрестижнијих књижевних награда, „Милутин Ускоковић”, Андрићеве, НИН-ове.
Професор др Гојко Тешић, историчар књижевности и уредник у „Народној књизи”, каже: „Матијевић је изузетна, превратничка, појава српског постмодернизма крајем протеклога века. У дворцу српске модерне прозе настанио се тек једну, минулу, деценију (од кратког романа ’Ван контроле’ из 1995. па до најновијег ’Часови радости’,) и свима је, на најубедљивији, најфасцинантнији и најпровокативнији начин демонстрирао своју посебност, непоновљивост, врхунско наративно мајсторство, али и свој непресушни дар експериментисања, поигравања и са језиком и са формом – жанром, зачуђујућег ругања наративној, али и такозваној етичкој традицији.
Матијевић, тај невероватни ђаволски ругалац, књигом прича ’Прилично мртви’ (2000) показао је зачуђујућу виртуозност у причи и причању на различите теме и у коришћењу различитих наративних матрица (од класичне, дакле, реалистичке и натуралистичке до оне која се своди на сенку, причу без причања, на апсурд бекетовског типа, итд). У његовом романескном квартету, од ’Ван контроле’ па преко ’Р. Ц. Неминовно’, до ’Писца издалека’ и ’Часова радости’ – апсурд, та ђаволска игра ругалачког, шокантног, разарачког и рушилачког – има све то неку нарочиту, јединствену, чудесну, још једном истичем, провокативност. А у томе је у ’Часовима радости’ отишао и најдаље, и најжешће, и најдубље, и најизазовније, и најшокантније, и најпровокативније.
Оним, конзервативним, страшљивим и поетички ускогрудим поезија о сексу (роман је саткан од песама у прози!) јесте простор порнографије, дакле, извитоперености, у коме је литература разорена и прокажена. Ово је роман који се чита у даху – али и који на естетској и теоријској равни отвара многе недоумице. Дакле, она врста прозе у којој ће уживати сви: и посвећеници, и учени, и неуки, и меланхолици, и депресивци, и чистунци, и конзервативци, и они који гунђају у име виших моралних норми, и срећни, и несрећни… Врхунска наративна провокација, неспорно, ’Часови радости’ су важан датум на српској књижевној лествици најновијих а истинских вредности – провокација која не би требало да остави равнодушним ни оне најригидније који би све да униште и да покажу и докажу да су они ти који српској литератури дарују новине.”
Рада Саратлић
