Ja sam zimski pisac
PROMENA mesta na mene deluje terapeutski, posebno posle operacije srca. Kad mi je u Beogradu vazduh postane nepodnošljiv, brzo se spakujem i dođem ovde u Samoš. Kada ovde osetim teskobu vraćam se da se utopim u šarolikost prestonice. I tako godinama.
Ovo nam priča Mladen Markov (1934) u dedinoj kući staroj više od 200 godina u mirnom banatskom selu gde je rođen. Iz pera poznatog pisca koji pripada samom vrhu savremene srpske proze upravo se pojavio novi roman “Teskoba”, u izdanju Zavoda za udžbenike. Prethodno je objavio niz visoko ocenjenih i nagrađenih knjiga kao što su “Ravnica”, “Isterivanje boga”, “Smutnoe vreme”, “Banatski voz”, “Žablji skok”, “Ukop oca”, – Ovu kuću u kojoj sam napisao i “Teskobu”, hteo sam najpre da prodam, ali me je, kad sam saznao da za nju i okućnicu od 20 ari mogu da dobijem samo 5.000 evra, bilo sramota pred precima! Tako je to u vojvodini, a i u celoj Srbiji gde nam sela propadaju i ostaju pusta – priča nam Markov. – Kuću sam počeo da obnavljam 1991. kada mi je u Lovranu razrušena kuća samo zato što sam Srbin.
Nad “Teskobom” je bdio pune četiri godine u “radnom kabinetu” tri sa dva sa malim pisaćim stolom okrenutom zidu. Poslušao je veli savet mudrog Mihaila Lalića sa kojim je bio prijatelj. “Mlađo, kad pišeš moraš uvek da gledaš u zid jer se samo tako stiče puna koncentracija. Pogled na ulicu odvlači pažnju od teksta i misli beže. Kao i sve prethodne knjige, i ovu je najpre ispisao rukom. Supruga Vera je zatim rukopis prekucavala na mašini, on ispravljao na marginama, i tako četiri puta! Prethodni roman “Ukop oca” za koji je dobio NIN nagradu gospođa Vera je prekucavala šest puta.
AUTOBIOGRAFSKO
– NE znam koliko će ovaj roman biti čitan jer je namenjen intelektualnoj publici koja ima neko predznanje. To je vrlo složena priča o našem provincijskom duhu, večitoj netrpeljivosti između dođoša i starosedeoca, o ratnim profiterima, o starosti. U ovom delu, između ostalog, ukazao sam na nakaznost negativnog nacionalizma. Kažem negativnog, jer nisam od onih koji un apred osuđuju nacionaliste. Markov ne krije da ima prilično auTobiografskog u ovoj priči o 70. godišnjem penzionisanom sudiji koji napušta Beograd, tražeći mir u banatskoM zavičaju, ali se tamo susreće sa raznim neprijatnostima i bolnim tragovima prošlosti. Opsesivna tema proze ovog autora su Vojvodina i paori u vremenu posle drugog svetskog rata, kada su se mnoge nevolje sručile na glave nedužnih ljudi od strane nove vlasti. To se pominje i u ovom romanu.
– Vojvodina pamti takozvane oslobodioce, koji su 1945. došli sa zadenutim pištoljima za pojasom i svi bili “brigadEri” stalno nabijajući na nos svima kako su krvavili gaće. Posle najnovijeg rata opet je došlo mnogo ljudi sa ratišta, na žalost, među njima i dosta profitera.
NOVI ROMAN
TAKO je i u “Teskobi”, objašnjava Markov, kao stalni sagovornik sudije Alekse Bačvanskog, dat lik njegove školske drugarice Mumi, koja je kao dete gledala, odmah po oslobođenju kako pobednici tuku njenu baku tražeći tobožnje “milijune”. Nekoliko decenija kasnije sama Mumi će, kao Srpkinja pretrpeti užas silovanja u bosanskom ratu. Istovremeno dati su i prizori raspojasanih, zapuštenih mladića, pridošlica iz raznih zabiti, kako ispijaju pivo sedeći na autobuskim gumama i čekajući svoju novu “ratnu šansu”.
Glavni junak romana je strastveni pecaroš, baš kao i njegov “tvorac”. U prelepo uređenom dvorištu u kojem je, kako kaže, sve voćke, a ima ih raznih vrsta, zasadio svojom rukom, Markov nam sa velikim zadovoljstvom pokazuje dva čamca za ribolov na dve reke, onu dalju, i ovu blizu sela.
Sada najviše “radi” štuka. Najveći deo vremena kada ne pišem ili se ne bavim oko kuće, provodom kraj reke. To je za mene više od strasti. Voda deluje lekovito i umirujuće.
Vodeći nas kroz domaćinski uređene odaje sa tipično banatskim niskim tavanicama i zidovima debelim i po metar, Markov nam pokazuje slike svojih predaka: pradede, dede, oca i majke. I naravno fotografije sadašnje porodice, verne senke supruge Vere (inženjer hemije u penziji), sina Ivana (filmski rež iser), ćerke Marine (profesor italijanskog jezika) i posebno nasmejanog i razgolićenog trogodišnjeg unuka Bogdana. – Dok budete na putu za Beograd, ja ću već biti za svojim pisaćim stolom, jer uveliko privodim kraju novu knjigu, neku vrstu memoarskog dela koje obuhvata periode od 1955. do danas. Ovo je, inače za mene pravo vreme za stvaranje. Ja sam zimski pisac. Lepo vreme me odvlači na druge strane i poslove. Pišem od ranog jutra pa dok se ne zamorim, naravno, rukom. Kompjuter mi je u drugoj sobi, ali ko će da se bakće sa tom tehnikom?!
MOJ ČITAČ
Svaki svoj rukopis, pre nego što sam ga predao izdavaču davao sam na čitanje mom velikom prijatelju Ervinu Marešu, sjajnom prevodiocu Tomasa Mana i poslednjem pravom čitaču koga sam znao. I “Teskobu” je pročitao a njegov glavni komentar je bio: Sve je sjajno, ali je previše intelektualno.
PRAVEDNI SUDIJA
– Nema pisca koji ne unosi deo svog života u neko od svojih dela, s tim što to neki skrivaju, a neki priznaju – kaže Markov. S druge strane, pisac je demijurg, on je i režiser i glumac. Ako u sebi ne uspe da odigra sve uloge koje je opisao, nije dobar pisac. I što je posebno važno, mora istom ljubavlju da voli i pozitivne i negativne junake. Prema svima mora da bude blagonaklon, pravedni sudija.
Dragan BOGUTOVIĆ
