Nasuprot danu, Tomas Pinčon
U dramatičnoj kaubojskoj sceni gospođica Vilis Ternston, godine 1899. zaputivši se iz malog opustošenog gradića u Misuriju prema zapadu, nailazi na bandu revolveraša. Naoružana malim zavežljajem ličnih stvarčica i pozamašnim koltom kojim ne zna da rukuje, nije kadra da im se odupre. Ali, pre nego što će joj oteti lisnicu, glavni pljačkaš iznenada dobija napad išijatikusa ili nečeg sličnog. Vilis, tek diplomirana pitomica Američke škole za osteopatiju mu velikodušno pomaže stručnom masažom, i tako počinje urnebesnih hiljadu i osamdeset pet stranica novog romana Tomasa Pinčona, mističnog velikana američke i svetske postmoderne, Nasuprot danu.
Knjiga na čiju se deceniju čekao gotovo deceniju, obrađuje period potkraj 19. veka do kraja Prvog svetskog rata, a njegovo poprište su zone ranog industrijskog kapitalizma američkog srednjeg Istoka i Njujorka, kao i London, Getingen, Beč i Venecija, Balkan, Srednja Azija, Sibir, Meksiko u vreme revolucije, posleratni Pariz, Holivud nemog filma. U miljeu rastuće korporacijske pohlepe, likovi – tajkuni, kockari, entuzijasti, dekadenti, ludi naučnici što putuju kroz vreme, šamani i mađioničari, detektivi i revolveraši, među njima i nadvojvoda Franc Ferdinand, pas koji čita Henrija Džejmsa, epizodisti Nikola Tesla, Bela Lugoši, i Maks, Gručo – počinju čudno da se ponašaju, istrgnuti iz miljea uljuljkujućeg bivstvovanja prethodne epohe: pevaju glupe pesmice, postaju seksualno nastrani i govore opskurnim jezikom. Sve što se zbiva, posve je oprečno činjenicama. Na to bi ovaj svet uskoro mogao biti nalik, kaže se u najavi izdavačke kuće Pengvin koja je najnoviji Pinčonov roman Nasuprot danu (Against the Day) objavila prošle nedelje. Ta je najava još sredinom godine godina okačena na sajtu Amazona da bi ubrzo nestala, u stilu vrhunskog marketinškog saspensa. Takva fama moguća je , kažu fanovi ovog pisca, ekscentričnog likom i delom, samo zato jer je Pinčon – Pinčon.
Počevši književnu karijeru krajem pedesetih godina prošlog veka, Tomas Pinčon (1937) ubrzo je počeo da se sve viš e povlači iz javnog života, da bi početkom sedamdesetih, dobivši nacionalnu književnu nagradu za Dugu gravitacije, gotovo iščezao, poslavši izvesnog komedijaša da umesto njega primi to ugledno priznanje, u pratnji golaća koji je projurio scenom.
Priča se i da je jednom, davno pobegao kroz prozor i uskočio u autobus, odvezavši se 300 kilometara južno, sve do Meksiko sitija, da bi izbegao jednog dosadnog novinara.
Sa svojih šest romana i više pripovedaka, Pinčon je ipak, po oceni legendarnog Harolda Bluma jedan od četiri vodeća pisca Amerike danas. On je politički angažovani pisac, levičarski i antiautoritarno nastrojen, simpatizer gubitnika i potlačenih, marginalaca.
Njegovo remek delo, Duga gravitacije, iz 1973. u najcrnjehumornom tonu dočarava pozadinu Drugog svetskog rata u Londonu i Holandiji. Njegovi akteri su uspaljeni razvratnici, dvostruki agenti i agentkinje, i velike internacionalne korporacije, kao Šel Oil, koje izdaleka posmatraju rat i i pomažu nemačkim okupatorima da iz njihove zgrade navode rakete na London. U roman je ugradio i autobiografske momente: predak jednog od junaka je, zapravo, preslikan predak Tomasa Pinčona, Vilijam Pinčon, koji je početkom 17. veka meću prvim kolonistima naselio Novu Englesku, da posle objavljivanja jednog teološkog traktata, od strane bostonskih puritanaca bio osuđen zbog jeresi. SALI je, zato, dao uzoran primer svom dalekom potomku.
Veliki erudita Pinčon, kod nas je poznat po pregršti sporadično objavljivanih pripovedaka i jednim od ranih romana, Objava broja 49 (1992, izdanje Svetova i Rada, u prevodu Davida Albaharija) u kome je istraživao pojam entropije i uticaje informatičke teorije, daleko pre pojave informatičkog društva, a u praskozorje psihodelije i ubistva JFK.
Toliki upliv tehnologije i nauke u službi moderne apokalipse, Pinčon može da zahvali svojim studijama mašinstva, paralelno sa engleskom književnošću, na Kornel univerzitetu. Vrsni erudita i marinac, radio je jedno vreme u Boingu kao autor na nekim njihovim projektima, recimo, BOMA RC projektila.
Kada je početkom sedamdesetih naglo iščezao, počele su mistifikacije njegovog lika, pa je, pored ostalog, spekulisano da je on, zapravo, D. Dž. Selindžer, a potom i da je objavljivao pisma pod imenom jedne misteriozne spisateljice pisama književnim magazinima, Vande Tinaski. I tako, redom, dok Vrag nije odneo šalu, te je Pinčon, konačno, počeo sam da se oglašava, telefonom, ne bi li demantovao ili komentarisao slična nagađanja, ili tek da popravi imidž svog gest-star lika u pojedinim sitkomima. Ali, sem nekoliko fotografija sačuvanih u arhivama iz njegovih mladih dana, odbija da se fotografiše. Po jednoj verziji, živi u Njujorku, a po drugoj, u severnoj Kaliforniji, sa suprugom Melani Džekson, koma mu je i književni agent, i sinom Džeksonom Pinčonom.
Njegovi noviji romani su Vajnland, šetnja kroz pop-epohu osamdesetih, i Mejson i Dikson (1997), roman koji je čitav eksperimentalno napisan u maniru osamnaestovekovnog engleskog jezika.
Odrekavši se vizuelnog identiteta, Pinčon je sačuvao svoj književni glas i učinio da on daleko više odjekne. A umesto stvarne, dobio je virtuelnu pojavu, kroz animirani alter ego u famoznim Simpsonovima, pozajmivši joj i svoj istinski glas.
Očekuje se da to ponovi i ovog puta, nakon izlaska romana Suprotno od dana, dela u kome je jedan od prvih čitalaca, kritičar NY Tajmsa, apostrofirao Pinčonovu opsesiju fenomenom masovne smrti, koja može biti “jedan od tih agenata koji neprestano pokušavaju da komuniciraju sa svetom, kao neprestano usijana linija hot-lajn telefona, ne bi li nam saopštili da je ‘samoubilačka manija opravdana’. Možda ćete, ipak, poželeti da ne podignete slušalicu, zaključuje Lizl Šilinger.
V. Roganović
