Fascinira me lakoća s kojom ljudi menjaju uverenja
Od prve knjige “Porodično vreme” iz 1973. godine do danas i dalje verujem da je pisanje proces u kojem stičem nove spoznaje o sebi i svetu, te da objavljeni tekst predstavlja svojevrsno mesto, prostor na kojem se susreću pisac i čitalac, koji onda zajedničkim naporom stvaraju samo delo, kaže poznati srpski pisac David Albahari, tvrdeći da je sve što je dosad napisao ogledalo njegovih unutrašnjih predjela.
Pisac koji već 13 godina ne živi u Srbiji nego u kanadskom Kalgariju i s te distance radnju svojih proznih bisera smješta u domovinu, kaže da se u dugogodišnjem “književnom stažu” suština njegove poetike nije promijenila, što dokazuje mnogobrojna čitalačka publika i nagrade kojim su ovjenčana njegova djela. Svako njegovo djelo (“Pijavice”, “Opis smrti”, “Snežni čovek”, “Pelerina”, “Fras u šupi”…) pobere simpatije i publike i kritike, a “Mamac” je nagrađen i NIN-ovom nagradom za roman godine. Godinu na izmaku obilježio je njegov novi roman “Ludvig”, a za “Nezavisne” Albahari govori o prijateljstvu, rokenrolu, ljudima pijavicama i “nepouzdanim pripovjedačima”.
NN: Kako publika i kritika reaguju na “Ludviga”?
ALBAHARI: Pisci će uvek reći da ih više zanima kako reaguju čitaoci, iako mnogo više brinu o tome kako će ih oceniti kritičari. U slučaju “Ludviga” kritika je, bar koliko sam ja imao prilike da vidim, bila blagonaklona, mada je bilo i nekih zamerki, što je dobar znak za pisca. To znači da ga kritičari i dalje ozbiljno čitaju, odnosno da ga ne smatraju “nepotrebnim komadom nameštaja” na koji više niko ne obraća pažnju. A čitaocima je priča o piscima razapetim između ljubavi i mržnje – sudeći po komentarima koje sam čuo – dovoljno zanimljiva.
NN: U Vašem novom djelu prijateljstvo je na kušnji. Da li su zavist, pohlepa i želja za uspjehom glavni pokretači kraha prijateljstva?
ALBAHARI: Uvek je tako, bar tako meni izgleda na osnovu mog iskustva i raspada prijateljstava koji su mi poznati. Mi smo uvek na kušnji, ali me uvek iznova iznenadi i fascinira lakoća s kojom ljudi menjaju uverenja i izdaju svoje prijatelje da bi se dokopali neke materijalne dobiti. Tako je i s junacima mog kratkog romana, s tim što se sve vreme može sumnjati u tačnost pripovedačeve priče. Na neki način, ne zna se ko je žrtva, a ko krivac u u “Ludvigu”.
NN: Da li jedan od glavnih likova S. i nakon što mu je prijatelj pisac Ludvig ukrao djelo osjeća prezir ili i dalje divljenje prema svom prijatelju?
ALBAHARI: Da, njegova opčinjenost i dalje traje. Dovoljan bi bio jedan Ludvigov mig da on sve zaboravi i vrati se onome koji mu je toliko značio u životu. Iz toga i proističe mogućnost da ništa od njegove priče nije tačno, da je sve plod mašte nekoga koga je povredio odlazak voljene osobe. Naravno, ako je ta priča tačna, onda je S.-ova spremnost da se vrati zapravo zastrašujuća, jer to znači da je voljan da nastavi svoju ponižavajuću ulogu u jednom izopačenom odnosu.
NN: Koliko ste se promijenili od “Porodičnog vremena” do “Ludviga”?
ALBAHARI: Nadam se da se ništa od onoga što smatram značajnim u svojoj poetici nije promenilo. I dalje verujem da je pisanje proces neprekidnog otkrivanja, te da svaka knjiga treba na neki način radikalno da se razlikuje od knjiga koje su joj prethodile. I dalje verujem da je pisanje proces u kojem stičem nove spoznaje o sebi i svetu, te da objavljeni tekst predstavlja svojevrsno mesto, prostor na kojem se susreću pisac i čitalac, koji onda zajedničkim naporom stvaraju samo delo.
NN: Koliko pisac, kada se makne iz poznate sredine, uspješno može da smjesti svoje fikcije u sredinu koja još pulsira u njegovom sjećanju?
ALBAHARI: Na to pitanje bi, u stvari, trebalo da odgovore čitaoci moje proze. Za mene, pisanje o poznatoj sredini, o Beogradu i Zemunu, predstavlja svojevrstan povratak u te gradove. Zahvaljujući čestim dolascima, ne osećam da pišem o nečemu što ne poznajem, ali ipak, za svaki slučaj, odlučujem se za tzv. “nepouzdane pripovedače”, koji, budući nepouzdani, ne moraju da budu uvek tačni i precizni. Posle dužeg odsustva, dolazi do mešanja stvarnog, upamćenog i izmaštanog, tako da su te predostrožnosti neophodne. S druge strane, upravo zbog toga što pišem sa velike udaljenosti, uveren sam da posvećujem mnogo više pažnje opisima detalja, konstrukciji rečenice i samom jeziku nego što sam to ranije radio. To je, rekao bih, posledica iste brige za izbegavanje grešaka i tačnost fikcije naspram sveta realnosti.
NN: Rekli ste da “ljudi pijavice” žive u svakoj zemlji ove planete. Budući da se hrane dobrotom, da li oni poslije “isisavanja” duha postaju bolji ili su još gladniji?
ALBAHARI: Ne, oni dobrotu koju “ukradu” od drugih pretvaraju u zlo koje kasnije, kada naiđu na sledeću žrtvu, ubrizgavaju u nju kao zamenu za dobrotu koju im uzimaju. Otuda stalna dominacija zla, jer smo okruženi raznim ljudima kojima je jedini cilj pretvaranje dobrote u zlo. Među tim ljudima ima političara, vojskovođa, književnika, filozofa, sveštenika, što znači da čovek mora stalno da bude oprezan ukoliko želi da sačuva svoju iskonsku dobrotu.
NN: Kažete da su žene glavni pokretači života i književnosti. U kom smislu?
ALBAHARI: To je odavno lepo opevao Džejms Braun, koji u svojoj pesmi kaže: “Ovo je svet muškaraca, ali da nema žene, ne bi bio ništa.” Eto, u tom smislu vidim ženu kao velikog pokretača svakodnevnog života, ali isto tako i kao pokretača ili inspiraciju naših duhovnih dometa.
NN: Izjavili ste da je skoro sve što ste napisali ogledalo Vaših unutrašnjih predjela. Možete li reći koji je Vaš najsvjetliji, a koji najtamniji predio?
ALBAHARI: Najtamniji predeo do kojeg sam došao je onaj u kojem prebivaju Gec i Majer, vozači gasnog kamiona u kojem je 1942. godine ubijeno više hiljada beogradskih i sprskih Jevreja. U tom predelu vlada mrak. Nasuprot tome, najsvetliji predeo je onaj u kojem se nalaze dva vesela lika, “pripovedač” i njegova, tj. “moja žena”. U tom predelu uvek ima dosta svetla i sjaja, mada je ponekad dovoljna neka sitnica (kao u svakom braku) da svetlo potamni.
NN: Koje su to stvari koje Albahari običan čovjek nikada ne bi unio u stvaralaštvo Albaharija pisca?
ALBAHARI: Postoji jedan duboki, krajnje intiman nivo koji nikada ne bih prešao u svom pisanju. Ne mogu ništa više da kažem o tome, jer bih tako, budući da u ovom razgovoru igram ulogu pisca Davida Albaharija, samom sebi skočio u usta.
NN: Smatrate li da pisci u javnosti treba da istupaju samo kada govore o literaturi ili politika može biti dobra odskočna daska u karijeri? Mogu li pisci u politici čak da zloupotrijebe svoju darovitost?
ALBAHARI: Politika je izvrsna odskočna daska, ali čak i ako obezbedi nekome izvestan uspeh ona ipak ne može da promeni ono što je jedino važno u književnosti – kvalitet samog dela. Svaka politička podrška je uvek privremena i kada se okonča s njom obično nestaju i oni koje je ta politika podržavala. A naravno da pisci mogu da zloupotrebe svoju rečitost – nisu li to dobro demonstrirali tokom devedesetih godina prošlog veka ne samo na našim prostorima (služeći se “našim jezikom”) već i drugde u bivšoj istočnoj Evropi?
NN: Evidentno je da je proza daleko više tražena na tržištu od poezije. Šta je po Vašem mišljenju razlog tome?
ALBAHARI: Poezija se nikada nije prodavala bolje od proze, ali je tačno da su postojala pesnička imena koja su bila poznatija od mnogih uglednih proznih pisaca. Mimo toga, ne verujem da se broj čitalaca poezije bitno promenio. I u vreme bivše Jugoslavije tiraži pesničkih knjiga su se kretali između 500 i 1.000 primeraka, od kojih se većina ne bi prodala. Isto tako je moguće reći da je sada, u vremenu smanjenog interesovanja za knjigu, poezija prva žrtva.
NN: Što se prevodilaštva tiče, da li sebi dopuštate umjetničku improvizaciju?
ALBAHARI: Svakako. Prevođenje nije puko prenošenje smisla iz jednog u drugi jezik. Prevođenje je ponovno stvaranje, ispisivanje – da tako kažem – novog originala, u skladu sa zahtevima novog jezika i njegove jezičke tradicije. Naravno, može se prevoditi i na drugi način, uz što veću vernost originalu, ali ako se vernost originalu plaća nevernošću jeziku na koji se prevodi, onda krajnji rezultat mora da bude loš. Ne verujem da je prevodilac onaj koji izneverava original, već da je on upravo onaj koji najviše poštuje original tako što mu traži novi izgled na novom jeziku.
Rokenrol i književnost
NN: Volite rokenrol, pisali ste čak prikaze rok albuma. Koja je to tajna veza između rokenrola i književnosti i smatrate li da bi oni, kada bi se spojili, dali idealnu umjetničku formu?
ALBAHARI: Nema tajne veze, ima samo ljudi koji veruju da su takve veze moguće. Nažalost, spoj rokenrola i književnosti ne bi dao idealnu formu jer naprosto idealnih formi nema, ali može da stvori zanimljive rezultate. Kratka priča je, na primer, zgodna za takvu vrstu istraživanja i mnogi pisci širom sveta su pisali takve priče. Put kojim se kreću neke rok grupe, kao što je “Radiohead”, podstiče na razmišljanja o radikalno novim oblicima saradnje između književnosti i roka, ali to već treba prepustiti mlađima, onima koji svet očigledno vide drugačije od nas.
Razgovarala: Andrea BASARA 19.12.2007 17:36
