Nositi priče u Hercegovinu, isto je kao da nosiš pirinač u Kinu. U toj zemlji svaki pastir je bolji pripovedač od mene.
Momo Kapor (1937), autor kultnih knjiga: „Beleške jedne Ane”, „Una”, „Provincijalac”, „Zelena čoja Montenegra”, „Od sedam do tri”, „Knjiga žalbi”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Lep dan za umiranje”, ovogodišnji je dobitnik nagrade Srpske književne zadruge za životno delo. Ovo ugledno priznanje, ustanovljeno o stogodišnjici SKZ 1992. godine, dobili su, do sada, Desanka Maksimović, Vojislav Đurić, Radovan Samardžić, Branko V. Radičević, Milorad Ekmečić, Miodrag B. Protić, Stevan Raičković, Milorad Đurić, Branimir Živojinović i Miodrag Pavlović.
U našoj najstarijoj i najuglednijoj izdavačkoj kući, Kapor je objavio zbirku „Najbolje godine i druge priče” (1977) i roman „Ivana” (2001). U stotom, jubilarnom Kolu, u poznatim sivoplavim koricama, biće objavljena njegova nova knjiga „Ispovesti”, koja počinje rečenicom: „Sa takvim očima, pre rata, nisu puštali u poštene kuće…”
Nagrada za životno delo je veliko priznanje, ali i prilika za svođenje računa. Da li ste zadovoljni sa onim što ste do sada učinili?
Nisam. Čini mi se da su ovo, do sada, bile samo stilske vežbe, priprema za početak nečeg velikog. A kada primam neku nagradu, a to se događa retko, strah me je da nije u pitanju skrivena kamera.
Vaš novi rukopis „Ispovesti” pojaviće se u Kolu SKZ. Da li je to roman koji će, konačno, dobiti NIN-ovu nagradu?
Nikada u životu nisam poslao svoje knjige NIN-ovom žiriju za roman godine. To čine moji izdavači. Kao što je poznato, NIN-ova nagrada omogućava dodatni tiraž knjiga, tj. drugo izdanje. Moje knjige već imaju po desetak izdanja, pa im to nije potrebno. Ustvari, kad zrelo razmislim, verovatno nisam dobar pisac.
Podjednako ste uspešni i kao slikar i kao pisac. Šta Vam donosi više radosti: slikanje ili pisanje?
Slikanje, jer je u većoj meri zanat. Čovek mora da zna da nategne platno, da ga preparira, mora da poznaje crtež, boje, formu… Pisac može da bude bilo ko. Svako, n aime, ima u sebi po jedan odličan roman o svom životu. Hemingvej je govorio da pisac počinje od drugog romana. Kod nas je prvi roman uvek o detinjstvu u provinciji. I on je obično dobar, a drugi o tome kako je uspeh pokvario pisca i kako nema o čemu da piše. Da sam bio pametniji, nikada ne bih ništa napisao, samo bih slikao. Slikari žive dugo. Beta Vukanović, na primer, živela je 101. godinu. Kada je napunila stotu, Zuko Džumhur i ja smo otišli da joj čestitamo rođendan u njenom ateljeu. Zuko joj je odneo jednu ružu. Beta je rekla, na lošem srpskom, jer je bila Nemica: „Zuka, vi ste fini gospodin! Ja sam u svoj šifot upoznala dva veliki gospodin: kralj Milan Obrenović i gospodin Tito. No, ja mislim da je kralj Milan Obrenović, ipak, bio veći gospodin. On nikada ne bi ukrao ulicu od gospodin Tito”.
Rodonačelnik ste „džins proze”. Ko su danas Vaši najbolji učenici?
Na moju, a i na njihovu sreću, nemam učenike.
Književna kritika, sve do nedavno, nije blagonaklono gledala na ono što radite. Da li ste tome i sami doprineli proglašavajući sebe za „lakog pisca”?
Sigurno. Ali, postoji i netrpeljivost kod kritičara koji su, obično, bili most između pisca i publike, a ja sam zaobišao taj most i pronašao sam svoj put do nje. Optuživali su me da se udvaram publici. Pa šta kog đavola rade svi umetnici, nego se udvaraju publici od koje žive. Oni najuzvišeniji duhovi, koji preziru publiku, verovatno drže svoje knjige, svoje rukopise u fiokama, pa tako nikada nećemo imati sreću da ih upoznamo. Šta je, u stvari, umetnost, nego večito traženje neuzvraćene ljubavi.
Niko bolje od Vas ne ume da opiše obične situacije iz života malih ljudi. Da li taj dar – za duhovito i zanimljivo pričanje – dugujete svom hercegovačkom poreklu, gde su svi usmeni pisci?
Kada sam dobio nagradu „Vladimir Ćorović” u Bileći i postao počasni građanin tog grada, rekao sam da je nositi priče u Hercegovinu, isto kao da nosiš pirinač u Kinu. U toj zemlji svaki pastir je bolji pripovedač od mene, a postoji i posebna vrsta ljudi koje Jeft o Dedijer, u svojoj knjizi „Hercegovina”, zove pričalima.
Živimo u vremenu tranzicije. Dolaze neki novi ljudi, novi običaji, a nestaju stare kafane i onaj poznati sarajevski, dubrovački i beogradski duh?
Protiv sam nostalgičara. Nostalgija nije čežnja za vremenom koje je iščezlo, već za sopstvenom mladošću. Reči „volim te”, kada ih danas izgovori osamnaestogodišnjak, zvuče kao da su tek pronađene, prvi put izgovorene na planeti. Svako vreme ima svoje kafane, a i svoje lekare koji vam zabranjuju piće.
Politikom se nikada niste bavili, ali ste uvek jasno i glasno govorili šta mislite. Kako objašnjavate toliki pritisak međunarodne zajednice na Srbiju?
Ma šta mislili mondijalisti o tome, izgleda da smo, ipak, izuzetan narod. Ne, nebeski, jer ćemo nebo ostaviti avionskim kompanijama. Ali ja, ustvari, kao pisac gledam, odnekud, iz vremena: pet stotina godina smo živeli pod turskom vlašću, pa smo ipak sačuvali narodne pesme, priče, identitet, predanja, manastire, freske, boju očiju. Pedeset godina za naš život je mnogo, ali za istoriju nije ništa. Nadživećemo i teror ovih poludivljih plemena, sa najvećim brojem doktora nauka po kvadratnom kilometru na svetu. Jedino me je strah da ponovo ne iskopaju oči, koje su već iskopali, Simonidi.
Zoran Radisavljević
