Ludvig

Ludvig Davida Albaharija napisan je u poznatom maniru pisca koji teži da se grafički svede na jedan pasus i gusto nizanje slova i redova preko stranice. Ludvig je i kraći roman koji na nekih 160 strana krupnog sloga tretira dve teme kao osnovne, uspostavljajući gustu mrežu značenja krećući se ka drugim poljima: prijateljstvo i grad kao nespojive odrednice vremena u kojem se problemi stvaralaštva i umetnosti nameću u svojoj nedefinisanosti, u svom aktuelnom problematizovanju, pri čemu je načelo kreativnog plagiranja dovedeno do apsurda i deformacije, bez obzira na svoje postmodernističko ukorenjenje.
U jednom od svojih prethodnih romana, Gec i Majer (Stubovi kulture, 1998), koji tematizuje genocid nad Jevrejima i Srbima na tlu Srbije tokom Drugog svetskog rata, David Albahari kaže: „Mada, kada je reč o Gecu i Majeru, moram da priznam da ne znam ko je ko od njih dvojice, što me u neku ruku čini većom neznalicom od onih koji nisu uopšte znali njihova imena.” Relativizacija imenovanja, odnosno karakterizacija putem njihovog davanja i označavanja individualiteta ovde je eksplicitno zanemarena kako bi se u prvi plan istakla jednoobraznost vojnika u službi ratne/ istrebljivačke mašinerije. Poigravanje imenima odlika je i romana Ludvig, koji je naslovljen prema glavnom junaku, jedinom „stvarnom” liku, liku čija je „stvarnosnost” problematizovana naratorovom konstrukcijom Ludvigovog lika, ocenjenom i doživljenom kao nepouzdanom.
Ko je narator u ovom slučaju? Ceo roman pisan je u prvom licu jednine, monološkoj ispovednoj formi, čija nas blizina prisiljava da sa njim osećamo bliskost, približimo se stanju njegovog duha, energiji delanja i emocija kojima je obojeno saopštavanje. Albahari ga imenuje jednostavno S, slovom koje se, kako kaže, ne nalazi ni u imenu ni u prezimenu Ludvigovog najboljeg prijatelja kojem ovaj, nakon sticanja neizmerne domaće i svetske slave, okreće leđa, ostavljajući ga na margini društvenog zbivanja i na ivici očaja. Dakle, S nam pripoveda kako je upoznao iskusnijeg i poznatijeg pisca Ludvig a (od kojeg je čak stariji dve godine), u kakvu je vrstu podvižničkog odnosa ušao, kako je bio iskorišćen i duhovno pokraden, kakvu je neizmernu patnju zbog šikaniranja doživeo, te je na kraju, izmrcvaren tim stanjem, kupio pištolj koji je njegova žena, verovatno, upotrebila kako bi olakšala muke svom suprugu i osvetila se u njegovo ime, a moguće i u svoje, jer je jedinu potvrdu vlastitog identiteta (u romanu je označena samo kao „moja žena”), stekla isključivo preko njega.
Nepouzdanost pripovedačeva polazi sa crno-belih pozicija, koje su u romanu istaknute ulogom Beograda, grada koji je viđen samo u zatamnjenom svetlu, u svom splinu kojim žurno prolaze senke dobitnika i gubitnika. Ludvig je dobitnik, S je gubitnik, da bi na kraju i ova pozicija bila nemotivisano suspendovana, kada saznajemo da je i Ludvig pokleknuo u bici svetlih i tamnih sila, upravljenih na to da mu pomute slavu, društveno priznanje i ugled, pri čemu njegovoj senci, njegovom vernom mladiću S-u, ne pripada nimalo zasluga, uprkos postignutom poravnanju.
Šta sve čini prijatelj S za harizmatičnog, iskusnijeg i nadahnutog prijatelja-pisca Ludviga? Mera prijemčivosti ide do idolopokloničkog odnosa, do službeničkog statusa dovedenog do sumnje u mentalni kredibilitet mlađeg i ne toliko popularnog pisca koji lako postaje plen tuđe kreativne krize. S za njim čisti, pere, sprema, kuva, masira ga, sređuje arhivu, provodi s njim novogodišnju noć bežeći od žene i vodi razgovore na književne teme, premda mu Luov (kako ga S od milošte naziva) ukus uopšte ne odgovora. Ludvig je realistički orijentisan pisac, koji nimalo ne mari za parodiju, postmodernu i lavirintsku prozu, za njega je jedino angažovana književnost prava književnost, dok je Beket, kako smatra, zajedno sa „ostalim nihilistima”, odveo književnost u ćorsokak. Ako je u pitanju ljubav muškarca prema muškarcu (mada nas narator u nekoliko navrata uverava da toga nema, iako bi to homofobičnom i palanačkom Beogradu prijalo kao skandal), onda je ona donekle sadomazohistički intonirana, pa bi i is povest, zapravo, valjalo čitati u tom ključu, s tim što nas uverljivost „gubitničke konstrukcije” ostavlja malo hladnim i zapitanim, s obzirom da insistiranje na real-psihološkim iskazima kao što su, recimo: „…ali ja sam, po običaju tvrdio da verujem u nepogrešivost ljudskog srca, premda je trebalo već tada da znam da to srce ne pruža nikakvu zaštitu od pohlepe, sujete i pljačke…” ili „…onaj ko jednom posegne za tuđim, ko oseti slast prisvajanja, neće se ustručavati kada mu se ponovo ukaže prilika…”, deluje pomalo patetično i banalno.
Intrigantno mesto njihovog odnosa trebalo bi da predstavlja problem krađe tuđeg umetničkog dela, pa se nameće pitanje kakve ideje treba da ima mlađi pisac, autor dve knjige, nemušti učesnik jedne TV emisije koja je početak kraja njihovog prijateljstva, a čije se scene iz studija ponavljaju kroz ceo roman, sugerišući kompulzivni karakter naratora i povezujući slobodne tokove nelinearnog pripovedanja, koje Albahari zagovara i kroz glas S-a. Nije reč o rukopisu, već o nenapisanoj knjizi koju S skoro u celosti drži u glavi, nemilice rasipajući reči njenog sadržaja, diktirajući Ludvigu svoje misli, imajući pri tome samo na pameti da ga ovaj sluša i zapisuje samo zato što ga voli i poštuje. S u jednom momentu uviđa kako sve njegove nevolje potiču „iz činjenice da verujem da je čovek po svojoj prirodi dobar, da je priča o prvobitnom grehu čista izmišljotina, te da nikada nije došlo ni do kakvog pada”, pretvarajući se pred našim očima u oličenje bezazlenosti i nevine čistote (!) koja će biti uzoran kontrast mračnom Ludvigu. Princip kreativnog plagijata ovde je skoro dosledno opisan: „…njegova knjiga je samo prepričavanje moje nenapisane knjige, opisivanje mojih ideja, preoblikovanje onoga što sam, makar u mašti, već oblikovao, davanje forme onome što kod mene još nije dobilo definitivan oblik”. Pokazujući nekoliko stranica iz Talmuda, S je Ludvigu sugerisao da bi stranica knjige koju će jednom napisati imala „osim glavnog teksta, komentara i komentara komentara, […] i indek s novih reči, razrađen sistem upućivanja na druga mesta gde se te reči pojavljuju, leksikonska objašnjenja manje poznatih termina, ilustracije i fusnote koje, prema potrebi, imaju svoje fusnote. Svi ti elementi nalaze se u Ludvigovoj knjizi nad knjigama, od prvog do poslednjeg, uz mnoštvo drugih, od kojih smo većinu pomenuli još tog dana, dok je poneki, moram da naglasim, uveo sam Ludvig, i to uglavnom u završnim poglavljima, kada je stekao veću sigurnost i postao samouveren, onakav kakav je obično bio. Tako napisana knjiga, rekao sam mu tada, omogućava bezbroj načina čitanja, jer se tokom čitanja svi ti elementi mogu kombinovati onako kako čitalac poželi, čak je moguće, dodao sam, čitati je kao klasičnu knjigu, stranicu po stranicu, premda će to biti najdosadniji način čitanja, ponajviše zbog toga što će se izgubiti kontinuitet glavne priče, kao i svih onih pomoćnih koje budu uvedene u igru.“ Malo potom, Ludvigovo kreativno plagiranje (koje, dakle, teško da možemo posmatrati kao običnu krađu) opisaće sledećim rečima: „Sve što je on uradio bio je uobičajen urednički posao: trebalo je samo da pronađe dobar način da organizuje citate, zabeleške i moje sugestije, da pronađe početak, sredinu i kraj. Ispostavilo se da je to uradio na najbolji mogući način, to priznajem i skidam mu kapu na tom veličanstvenom uredničkom dostignuću.” Knjigu nad knjigama S će doživeti kao „sintezu postmodernističkog pripovedanja koja je vodila u nešto za šta još niko nije stigao da smisli ime.” Bilo bi ovo bezmalo sve što o tom vrhunskom delu može da se iščita u Albaharijevom romanu, gotovo sve što se unelo kao razmišljanje o književnosti koja, posredovana piscima kao junacima, postaje takođe jedna od tema romana. Pored bombastičnih reči kojima se uzdiže delo (ali i pored reči kojima kao da manjka adekvatna pozicija, kao što je to slučaj sa „uredničkim dostignućem”), izostaje svet idejnosti, slikovnosti, pa čak i sama priča koja izgleda ima sasvim zanemarljiv status u odnosu na ono što se ovde doživljava kao forma jednog (nenapisanog) del a. Na ovom delu, na obrascu i formi postmodernističke proze koja je već stvar istorije književnosti (a izvesne asocijacije na Hazarski rečnik čine celu „polemiku” pomalo anahronom), izrasla je Ludvigova neverovatna slava, uznela ga u svet, odakle je nedugo potom izjuren, ali je celom scenariju najviše pogodovala sredina u kojoj se pisac kreće, grad u kojem je rođen, gde živi i stvara.
Beograd, možda jedna od najfrekventnijih reči u Ludvigu, zapravo je bučni statista romana koji učestvuje u svim sudbinama, oblikujući ih prema sopstvenim viđenjima. Crno-belo slikanje ovde je zamenjeno crnim, i narator Beograd doživljava uglavnom negativno. Problem je jedino u tome što se mnoštvo osobina, stavova, pogleda na svet, daju u jednoj uopštenoj formi i pripisuju isključivo ovom gradu, kao da nigde drugde na svetu ne postoje: Beograđani imaju predrasude, oni su zlonamerni cinici sa večnim osmehom na usnama, iako su i sami došljaci, negativno su nastrojeni prema došljacima, oni misle da žive u velegradu, a zapravo žive u „palanci koja je prerasla svoje granice a u suštini ostala ista” (ne zna se kakva ista?). Beograd je sumnjičav prema svakom muškom udruživanju i vidi u tome gnusnu homoseksualnost, ovde se „poštuju oni koji su navodno uspeli […] biznismeni sa mračnom prošlošću, pevačice narodne muzike, pisci petparačkih bestselera i poneki fudbaler”. Lepota grada „nestaje pod mnoštvom automobila i ljudi, izbezumljenih od mržnje koju osećaju jedni prema drugima, zatrovanih nepoverenjem, spremnih da urade sve što bi drugima moglo da zagorča život”. Samoreklamerstvo je odlika kojom se jedino može nešto ostvariti u Beogradu, a ako to izostane, ništa nije moguće uraditi. „Onaj ko ne zna sebe da reklamira, taj nema šta da traži u Beogradu, onda ni u drugim gradovima neće ništa pronaći”, reći će Albahari na jednom mestu, i nastaviti da neprestano varira pomenuti iskaz, skoro mantrički ponavljajući ime grada. Jednostavno, Beograd je „raj za nemoral”, tu „…sveštenici obljubljuju male dečake, udate žene na prevaru dovlače sred njoškolce u svoje krevete, policajci siluju prostitutke, ekstremni nacionalisti prete homoseksualcima…” Albaharijev nepouzdani narator, naime, udara šamar nemoralnom gradu, ističući njegovu pretvornost, zlobu, obožavanje kiča i pakleno nepodnošenje Drugog, ma koje provenijencije bio. Kada pokuša da nađe protivtežu Beogradu, on upućuje na Zemun, ali u mnogo manjem broju primera. Poenta života u ovakvom mestu je to što se na njega čovek može navići, kao uostalom i na sve drugo, tvrdi pisac. Beograd se najbolje može upoznati preko žute štampe, a ne preko zvaničnih sredstava informisanja, jer su ona „obuzeta samima sobom” („Tu vidim koga Beograd ceni i koga prezire, šta se hvali i šta se kudi, i sve to bez ikakvog kvaziintelektualnog polemisanja od kojeg ne može da se diše kada čitate ozbiljne novine. Beograd je uvek voleo krajnosti, nešto je ili krajnje dobro ili krajnje loše, tako da sve što ne zadovoljava tu podelu, što spada u umereno područje, nikoga ne zanima, kao što za one koji izgube krajnje pozicije smesta prestaje svako interesovanje”).
David Albahari se u svom poslednjem romanu kroz topos Beograda obračunava ne samo sa senama devijacije koja se može detektovati na prostoru cele Srbije (pa i mnogo šire), već i sa senama izvesne traume, kojoj, srećom, nije podlegao pišući, recimo, Geca i Majera, gde je ogradu beogradskog Sajmišta opasao mnogo utemeljenijim odnosom prema nasleđu naše novije istorije. Pozicija njegovog sveznajućeg pripovedača S-a – superiornog u poznavanju grada utoliko da čitaoca lišava pobedonosne naracije, koja bi ga, kroz osmišljeniju fabulu i likove, možda i mogla da dovede u stanje gađenja nad takvom kloakom – iscrpljuje se u iskazima opšteg tipa, uglavnom izvedenih iz neuverljivo konstruisanog slučaja jadnog provincijalca, beskrupulozno iskorištenog od strane čuvenog pisca, kojem se on divio, iako ga nije poštovao, i čiji je iskaz/ pitanje (inače, lajtmotiv romana kojim se otkriva nedostatak identiteta): Da li su crvene ruže crvene u mraku, u jednom trenutku doživeo kao vrhunac l ogičkog silogizma. Sve to, izvesno je, ne svrstava Ludviga među ona ostvarenja koja, počev od Crnjanskog, Pekića, Pavića, Svetlane Velmar Janković, Selenića, pa sve do Pantića, Bajca i drugih autora, inaugurišu Beograd kao jedan od velelepnih spomenika srpske i evropske kulture, kao aktera u stvaranju istorijske pozornice na kojoj književnost ipak igra zavidnu ulogu, postajući istovremeno i jedna od središnjih tematskih okosnica savremene književne produkcije.

Lidija Mustedanagić