Staljinova sablja

Nije nikakva neobičnost da književniku stvarnost posluži kao osnova za građenje knjige. Ukoliko se, međutim, dogodi da jedan roman nastane od same stvarnosti – i to one u kojoj se ogleda najsurovije lice srpske današnjice – onda je to zaista neobična pojava. Ivan Ivanji se u „Staljinovoj sablji“ odvažio da napiše roman u kome sve počinje i sve se vrti oko još uvek nerazjašnjenog (barem najširoj javnosti) ubistva mladih gardista u Topčideru.

Povrh svega, Ivanji vešto i, nije suvišno reći, zaista hrabro i veoma verno oslikava galeriju likova koji su proteklu deceniju i po punili novinske stupce u rubrici crna hronika, čitulje, sudove… Ovom knjigom naša čitalačka publika konačno je dobila jedan uzbudljiv triler koji se zaista čita u dahu. Jer, tu je i priča o Teslinim „zracima smrti“, zatim krijumčarenju skupocene sablje koju je Staljin darivao Titu…

Reklo bi se da je vaš roman ogoljena naša stvarnost ili čista stvarnost sa, da se našalim, fikcijom u tragovima, što bi rekli medicinari. Slažete li se?
Naravno da je vaše pravo da zaključujete, ali ja se ne slažem. Nadam se da je obratno, da se radi o fikciji sa tragovima naše društvene stvarnosti. U smislu anglosaksonske podele literature na beletristiku, na „fikšn“, i publicistička dela, koje nazivaju „nonfikšn“, ja sam hteo da napišem „fikšn“, dakle, delo koje bi spadalo u takozvanu „lepu književnosti“.

Evo kako Ivan Ivanji u „Staljinovoj sablji“ opisuje tragičnu smrt dvojice mladih gardista:
„Dežurni vodnik je otrčao do „objekta“ i našao svoja dva vojnika kako leže na zemlji. Jedan od njih je živ i poslednjom snagom kaže: „Iznutra, iznutra…“ Vodnik se u panici naginje nad gardiste, povlači njihova tela u stranu, gazi po opalom crvenkasto-mrkom lišću, na kome svetla boja krvi deluje neprirodno jarko. Nehotice uništava tragove… Daje uzbunu, pokušava da pruži prvu pomoć, tela nespretno odvlači još dalje sa lica mesta, sa staze, a time i van domašaja kamera koje bi danonoćno trebalo da snimaju sve što se događa. Zatim se poj avljuju tri civila. Oni su zaposleni u gardi, a nadležni su za elektronski nadzor. Jedan od njih je sin pukovnika, komandanta garde. Kao što će se kasnije saznati, on tog jutra čak nije ni dežuran, ovde trenutno nema nikakvog posla. Tek sa izvesnim zakašnjenjem stižu vojna policija, sanitetska ekipa i na kraju istražni sudija… U najvećoj brzini, kapetan prebroji i pokupi čaure, a da pre toga nije precizno obeležio gde ih je našao. On smatra da zna šta se s najvišeg mesta očekuje od njega i konstatuje da su se dvojica gardista posvađala i pucala jedan u drugoga, jedan je odmah bio mrtav, a drugi se ubio kada je shvatio šta je učinio. Motiv? Za to ima vremena… Kapetan bi voleo da što je pre moguće oslobodi posmrtne ostatke kako bi ih predali porodicama. On bi da javi pretpostavljenim starešinama da je slučaj razjašnjen. Da može da se ide dalje. Dvojica gardista trebalo bi u tišini da se prevezu u rodna sela i sahrane… Zločini u armiji? Ubistva, samoubistva? To nije dobro za ugled oružanih snaga u Srbiji, koji je inače poljuljan posle građanskih ratova; javnost ne bi trebalo isuviše dugo da se bavi smrću gardista. Posle Pravoslavne crkve, Srbin najviše poverenja poklanja svom vojniku, a tako treba i da ostane“.

Kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman?
– Odluka da se okušam u pisanju političkog, špijunskog trilera nije bila rezultat iznenadne inspiracije. Prvo mi se jedan nemački izdavač obratio sa idejom da za njega napišem kriminalni roman, jer je pokrenuo seriju krimića koje bi napisali renomirani autori koji to ranije nisu pokušali. Razmišljao sam, pa sam se setio sablje koju je Staljin septembra 1944. godine poklonio Titu. Ideja se nije sviđala tom izdavaču, ali ja sam se zagrejao i počeo da izmišljam komplikacije za krađu jednog takvog jedinstvenog predmeta, upleo ubistvo dvojice mladih gardista, Tesline zrake smrti na osnovu novog razvoja satelitske tehnike, stvarna iskustva sa krađama u muzejima, saznanja o velikim obaveštajnim službama itd.

U knjizi se vidi da su radu na r omanu prethodila opsežna, veoma precizna istraživanja. Možete li nam otkriti gde ste sve i na koji način morali da zavirite osim onog što ste mogli da saznate iz štampe, mislim ovde nadasve na nesrećne gardiste?
– Što se tiče Staljinove sablje, obratio sam se Muzeju istorije Jugoslavije i dobio relevantne podatke, jer je ona formalno vlasništvo te kulturne ustanove, koja je preuzela odgovarajuće fondove, ali nema pristupa svim predmetima. Što se tiče Tesle, proučio sam prilično opširnu literaturu, a on je još za vreme Prvog svetskog rata nudio zrake smrti američkoj ratnoj mornarici. Začudili biste se kako je lako saznati osnovne podatke o velikim obaveštajnim službama, jer imaju svoje sajtove na Internetu. Rado koristim istraživače u Internetu, mada im se ne može verovati na reč, uvek je neophodno unakrsno proveravanje, ali svašta vam padne na pamet obaveštavajući se, na primer, preko Gugla, o nekim temama.

Da li ste očekivali neke reakcije? Može se reći da ste pokazali veliku hrabrost ovim romanom?
– Do sada nije bilo nikakvih neprijatnih reakcija. Ne iz straha, nego prosto zbog poštovanja privatnosti, nisam preuzimao likove iz života, osim oko slučaja gardista, pokušavao sam svoje junake da konstruišem tako da ne liče ni na koga konkretno, ali da budu što je moguće više „tipični“. Na primer, moj glavni predstavnik domaćeg podzemlja, Aki, ima oca, profesora klasične filologije, što mi je omogućilo da njegov sadizam, oslanjajući se na teoriju Sigmunda Frojda, objasnim spartanskim vaspitavanjem kroz koje je prošao, ali takav stvarni lik zaista ne postoji. Nisam uopšte hrabar čovek, ali čega da se bojim? Smrti? Imam skoro osamdeset godina, prema tome, ona je izvesna bez obzira na to šta ću još stići da napišem.

Ovo je gotovo scenario za jedan dobar film, zar ne?
Drago mi je što to mislite. Možda sam bio pod uticajem filmova na slične teme, a njih ima zaista mnogo. Voleo bih da mogu da verujem da u tom romanu ima elemenata za film, ali bojim se da bi bio isuviše skup jer bi morao d a se snima ne samo u Srbiji i Beču, nego takođe i u Egiptu, Izraelu, Dubaiju, Sjedinjenim Američkim Državama i zbog toga što ima isuviše likova.

U kojoj meri vam je u konstruisanju dobrodošlo iskustvo i vreme koje ste proveli radeći kao Titov prevodilac?
– Uopšte nije. Možda je bitnije što sam kao rezervni oficir jednu vojnu vežbu odslužio u Gardi, baš u kasarni u Topčideru.

Recite nam nešto o vašem sećanju na najraniju mladost, na logor. Pa vaš život je roman.
– Kao pisac sam se oslobađao sećanja na logor sa nekoliko svojih knjiga, sa prvim romanom „Čoveka nisu ubili“, sa romanima „Preskakanje senke“, „Guvernanta“ i „Čovek od pepela“, sa nekoliko objavljenih pripovedaka. „Staljinova sablja“ je možda baš i bežanje od te teme. Ako je, međutim, reč o stvarnosti, upravo je prošao dan sećanja na holokaust, naši mediji su dosta pisali o tome da je Hrvatska dala malo sredstava za pomen u Jasenovcu, ali tamo su ipak govorili predsednik države i parlamenta. Kod nas država nije dala ni dinara za ceremoniju kod zapostavljenog, napola urušenog spomenika logora, koji je postojao na Starom sajmištu, kroz koji je prošlo oko 200.000 ljudi, a umrlo ili ubijeno preko 40.000. Na pomen je došlo nekoliko desetina ljudi, vod vojnika, ali nijedan viši državni funkcioner. Logor je u ono vreme bio u Pavelićevoj Hrvatskoj, ali danas se taj prostor nalazi u centru glavnog grada Srbije. Usmrćeno je i preko 7.000 Jevreja u kamionima-dušegupkama koji su ih vozili kroz Beograd, koliko ja znam, preko Terazija, do ispod Avale, gde su zakopani, o čemu je David Albahari napisao roman „Gec i Majer“. U Jasenovcu mi je ubijen jedan ujak s porodicom, na Starom sajmištu – roditelji. Na osnovu toga uzimam sebi pravo da uporedim odnose današnje Hrvatske i današnje moje Srbije prema zločinima koji su vršeni na njihovom tlu, pa ne mogu da budem ponosan na iskazani stav moje domovine.