Često se o piscima čuje izjava da pišu jednu knjigu čitavog žiota, odnosno da se drže jedne opsesivne teme i da je, sa malim varijacijama, obrađuju iz knjige u knjigu, iz romana u roman. Za Davida Albaharija, jednog od najznačajnijih spisatelja sa prostora bivše Jugoslavije, to je takođe tačno, s tim što se on uzdržava od genetskih mutacija jedne teme, većiz godine u godinu u romanesknoj formi iskušava rastegljivost svog osobenog stila.
Reč je o tome da je pripovedač često veoma udaljen, vremenski ili prostorno, od samih dešavanja i čitalac se nalazi u veoma nezavidnom položaju, jer su informacije koje do njega stižu prošle kroz priličan broj ruku, pa se stiče utisak da, kao u igri gluvih telefona, događaj nije identičan iskazu o njemu. Ovaj radikalan poststrukturalistički stav o odnosu između označenog i označitelja, primenjen na književnost, rađa nepoverenje u svet stvoren u proznom delu i samim tim relativizuje svaki iskaz koji pretenduje na univerzalnu vrednost. S druge strane, u svoja poslednja tri romana Pijavice (2006), Ludvig (2007) i Brat (2008), svi u izdanju Stubova kulture, Albahari upravo pokušava da progovori o realnim problemima koji (bi mogli da) potresaju srbijansko društvo, dakle ono koje je izrazito netolerantno, odnosno ulagivačko-potkazivačko po svom unutrašnjem ustrojstvu. Drugim rečima, bilo bi očekivano da se iz njegovih romana da iščitati nešto što bi trebalo da liči na stav o tim problemima.
Roman Brat, jedno od tri ostvarenja kojim se pisac predstavio na proteklom beogradskom Sajmu knjiga, po mom mišljenju najbolji je koji je Albahari napisao još od Geca i Majera. Radi se o narativu koji problematizuje rodne razlike i pokušava da razbije još jedan od tabua u homofobično/ginofobičnom srbijanskom društvu. U slučaju Brata Albaharijev pripovedački model, koji sam prethodno skicirao, funkcioniše kao odličan okvir za isticanje mogućih odnosa koje i zajednica i pojedinac mogu da imaju prema osobama fluidnih rodnih identiteta. Događaji opisani u romanu stižu do čitaoca odb ijajući se nekad o dva, a nekada o tri ogledala. I kao što Meir Šternberg u svojoj teoriji citata govori o upotrebnoj vrednosti tuđih reči u kontekstu, tako se i Albahari prosto poigrava identitetima govornika u složenoj narativnoj situaciji, u kojoj se citira govornik koji citira govornika koji govori o određenom dešavanju, u želji da čitaoca dovede do stanja zbunjenosti. Na kraju te igre autor, iako sam nema dilemu, elegantno kao u starim filmovima zaključava vrata pred čitaocem i ostavlja mu da sam dokona o čemu se zapravo radi, odnosno ko je u pravu, a ko ne.
Roman odlikuje i tankoćutna gradacija i promena u percepciji glavnog lika, koji prelazi put od simpatičnog, ali benignog osobenjaka – što svojom ekstremnom pasivnošću ume da vam ide na nerve – do zloćudnog posmatrača takvog moralnog sklopa, koji odgovara onome što je Goldhagen u naslovu svoje knjige nazvao „dobrovoljnim egzekutorima“, dakle ljudima koji ne samo što posmatraju, veći navijaju za one koji vrše nasilje i zločin nad drugim i drugačijim. Naravno, u trenutku kada se roman ovako posmatra, dobija se prostor za brojna metaforička tumačenja, koja svakako – i zasluženo – ne govore ništa lepo o zemlji u kojoj živimo.
Pored ovog kritičkog stava prema palanačkom duhu, Albahari u svom romanu, kroz usta likova koji su obojica pisci, na duhovit i veoma zanimljiv način, vodi dijalog sa najvažnijim delom književne teorije – Aristotelovom poetikom. Ova tipična postmodernistička metaknjiževna okupiranost, u Bratu ima za svrhu isticanje u prvi plan upravo onih detalja priče koji su u svojim razmerama duboko tragični. Vešto podelivši uloge u sceni razgovora u kafani, i dodelivši horu (razularenoj masi koja vrši gay bashing) ključnu ulogu u tragediji, Albahari je dao jasne smernice za čitanje romana i možda je upravo taj detalj ono što ovaj roman uzdiže iznad prošlogodišnjeg ili onog još ranijeg.
Poslednja rečenica u romanu, u kojoj se i metaforički i bukvalno vrata pred čitaocem zaključavaju, ima za cilj ne da nas dovede do kraj a romana nego da nas dovede pred ogledalo, pred kojim ćemo morati da se suočimo sa sobom i da se upitamo u kolikoj meri se i mi sami nalazimo u poziciji dobrovoljnih dželata svih onih ljudi koji se upadljivo razlikuju od nas. Albaharijev odgovor je, koliko god prikriven ispod naslaga citata, nedvosmisleno jasan. Zapitajmo se kakav je naš.
Vladimir Arsenić
