Dnevnik Marte Koen
Od sedam romana najužeg NIN-ovog izbora, u najvećoj senci je ostao novi roman Svetislava Basare, „Dnevnik Marte Koen”, možda zato što je Basara NIN-ovu nagradu dobio pretprošle godine i time kao da je konsenzusom rešeno da su mu oduženi svi dugovi kojih nije bilo malo. Osim toga, novi roman ne predstavlja novum ili prekretnicu u piščevom delu, već mirni nastavak njegovih dosadašnjih pripovedačkih strategija i već poznatog idejnog korpusa. Što ne znači da Basara nije ponovo napisao pažnje vredan roman.
„Dnevnik Marte Koen” je još jedan Basarin roman pisan na tragu poznatih postmodernih konvencija o dokumentu kao predlošku književnog dela. Dnevnik, međutim, ovde nije taj dokument kako bi se moglo pomisliti, već novinski članak koji se postepeno formira kao pseudobiografija sastavljena od neproverenih podataka. Do njih će novinar P.Pavlović dolaziti kroz razgovor sa onima koji su Martu Koen navodno poznavali, te će njen lik, u zavisnosti od nesigurnih svedočenja, tokom romana menjati svoje nazore i uloge, od fatalne lepotice i čudovišne žene, potom psihijatrijskog slučaja, do fanatičnog komunističkog ideologa krivog za ideju Golog otoka.
Uprkos podnaslovu (Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988), „Dnevnik Marte Koen” ne revidira čitav jedan pokret sagledavajući ga iz ugla ezoterije, a nepoštovanje podnaslova je samo još jedna, za Basaru tipična konvencija. Pojmovi „istorije”, „komunističkog pokreta” i „okultnog”su gotovo u potpunosti mistifikatorski jer se u romanu, odista, pominju brojni akteri i događaji iz istorije poput Tita, Rankovića, Krcuna, Đilasa, a potom i Staljina, Golog otoka, bitke na Sutjesci, ali od same istorije komunističkog pokreta tu gotovo da ničega i nema, osim ironizovanja jedne ideje koja je, zahvaljujući fanaticima i karijeristima, doživela sopstveno izobličenje i propast.
Roman je moguće čitati i u širem kontekstu, već poznatom basarijanskom vidokrugu interesovanja o re-sagledavanju velikih ideja u istoriji, dok se neki od motiva, popu t ideje da su bolest i zdravlje u istoriji često menjali mesta, čine odveć poznatim, kao i istorijski likovi kojih se Basara ne lišava ni u jednom romanu napisanom u poslednje vreme (Niče, Jakob Beme, Frojd, a ponekad zaluta i lik iz prethodnog romana, Parkinson). U centru pažnje je uprkos svim mimikrijama i dalje Basarina višegodišnja teza (koja vešto korespondira sa nekim od filozofa postmodernog doba te se Basara teško može optužiti za anahroni tradicionalizam) o pogubnosti prelaska sa ptolomejskog heliocentrizma na kopernikanski sistem mišljenja.
Izmeštanje Čoveka iz centra božanskog univerzuma, njegovo konstantno udaljavanje od Boga, u krajnjim konsekvencama dovodi do ničeanskog preokretai mogućnosti – „sve je dozvoljeno u svetu bez Boga”. Basara će lucidnom spisateljskom igrom izokretanja datosti u njihov apsurdni oblik, što u prvi mah izaziva smeh i uživanje u piščevoj veštini poigravanja, doći do ozbiljnijeg korpusa ideja, često zanemarivanih, a u javnosti i potcenjivanih, ali prisutnih u svim njegovim romanima: da se na liniji od kopernikanskog do ničeanskog obrta čiji je proizvod gubljenje centra, pa samim tim i ravnoteže, istovremeno nepovratno gubi i neophodan smisao čovekovog bitisanja, a sa njim i razlozi za ono najvažnije, za humanost i etiku. Namesto „smisla”, kako ga Basara sagledava, bujaju brojne izopačenosti, među kojima i komunistički pokret, gde je Marta Koen poput slike Dorijana Greja, samo eksplicitni model pravog stanja stvari.
Svetislav Basara je u svakom pogledu osobena figura naše književnosti, a njegova proza traži barem minimalno radoznalog, širokoobrazovanog čitaoca koji neće odustati na fantastičnim obrtima, mozaičnom nagomilavanju pripovesti, na parodiji, apsurdu, ironizovanju, jukstaponiranju nespojivih ličnosti i ideja, već će, naprotiv, uživati uneobičnom spoju humora i lucidnosti, prateći ga u stopu i ne gubeći glavu u lavirintima rukopisa. A takvih je, na sreću, bilo mnogo još i u vreme prekretničkih „Biciklista”, i do današnjeg dana se njihov broj morao još uvećati, sem ako na delu opet nije Basarina teza o nepostojanju svakog smisla na ovim prostorima.
Jasmina Vrbavac
