NESVAKIDAŠNJA i posebno zabavna hronika gubitka, beznađa i okrutnosti, potcrtana elokeventnom, premda uznemirujućom, egzistencijalnom nelagodom. Ovako je u „Njujork tajmsu“ u njegovom prestižnom „Buk rivjuu“ ocenjen roman „Projekat Lazarus“ Aleksandra Hemona, bosanskog pisca koji piše na engleskom. Njegove prethodne dve knjige, zbirka priča „Pitanje Bruna“ i roman „Čovek niotkud“, prevedene su na više od 20 jezika, uvrštene u godišnje liste najboljih knjiga u SAD, a kritičari su autora poredili sa Nabokovom i Konradom.
„Projekat Lazarus“ je kod nas objavio VBZ, u prevodu Irene Žlof, i tim povodom autor je pre nekoliko dana boravio u Beogradu. Rođen u Sarajevu 1964, gde je završio svetsku književnost, Hemona je početak rata u BiH i opsada Sarajeva zatekla na studijskom putovanju u Americi 1992. Na nagovor roditelja ostao je u Čikagu, gde i danas živi sa suprugom Teli, fotoreporterom (trenutno bez posla) i ćerkom od 19 meseci Eli.
* Novi roman dosta se razlikuje od prethodne dve knjige u kojima je glavni junak Jozef Pronek, senzibilni i usamljeni bosanski emigrant, koji nastoji da se snađe u mutnim vodama savremene Amerike?
– Pa, moglo bi se tako reći. Centralni događaj romana je ubistvo mladića, jevrejskog emigranta Lazara Averbuha maja 1908. godine u Čikagu. On je došao na vrata šefa čikaške policije, ovom se učinio sumnjiv i policajac ga je upucao. To je istorijski događaj koji sam pronašao u knjigama, a zatim dalje tragao u arhivama čikaškog instituta. Zanimalo me je šta se događalo posle toga, kako se sestra ubijenog, Olga, pokušavala da izbori sa novonastalom situacijom, jer ju je stalno opsedala policija. U roman sam uveo još dva lika. Jedan od njih je pisac Vladimir Brik koji 2008. kreće u istraživanje ovog slučaja, a drugi je fotograf. Oni polaze na put u istočnu Evorpu, Ukrajinu, a zatim u Sarajevo. Poglavlja se prepliću, a na početku svakog je fotografija sa autentičnog događaja. Naime, ja sam išao istim tim putem sa svojim prijateljem, fotoreporterom.
* Kritičari ističu bravuroznost jezika kojim pišete, iako vam engleski nije maternji. Kako ste uspeli da tako sjajno savladate ovaj jezik?
– Nisam imao nameru da pišem bravurozno, ali je tako ispalo. Početkom
devedesetih godina našao sam se u situaciji da nisam mogao više da pišem na svom maternjem. Počeo sam mnogo da čitam na engleskom, podvlačio neke reči, one najkomplikovanije ispisivao na karticama, a mnogo mi je pomoglo i to što sam jedno vreme sakupljao dobrovoljne priloge za „Greenpeace“. Išao sam od vrata do vrata, svakodnevno razgovarao sa desetinama ljudi, lako sam savladao akcenat i jezik je počeo da se prima. Sebi sam tada dao u zadatak da ću prvu priču na engleskom napisati za pet godina, a napisao sam je za tri. Na moje ogromno iznenađenje priča je uspela i ja sam nastavio dalje.
* Pre nego što ste magistrirali i doktorirali, bavili ste se raznim poslovima u Americi, između ostalog, prodajući sendviče. Ipak, uspeli ste da ostvarite svoj san i da postanete profesionalni pisac…
– Pre pet godina dobio sam uglednu američku stipendiju „Mek Artur“, što je bio značajan prihod, tako da nisam morao da tražim druge poslove. Ja dosta pišem i objavljujem i publicistiku, povremeno predajem književnost studentima kreativnog pisanja na univerzitetu u Čikagu i tako se nakupi za pristojan život.
* Pišete li svakodnevno ili na mahove, dajete li nekome rukopis na čitanje?
– Ne spadam u one koji imaju naviku da pišu svakoga dana. Sednem za sto samo onda kada osetim da imam nešto vredno da ispišem. Obično radim ujutro, neophodne su mi jaka bosanska kafa i glasna muzika. Pišem rukom, a onda „ubacujem“ u kompjuter. Već prilikom prve verzije rukopisa postaje mi jasno šta treba izbaciti. Nekad mi je potrebno dugo vremena da napravim efektan kraj. Rukopis inače retko dajem kome na čitanje, ponekad nekim prijateljima, ne da bih proveravao sebe, već da bih jednostavno čuo njihovo mišljenje.
* U Americi se godišnje objavi oko 50.000 novih književnih naslova. Šta je ključ za uspeh u toj ogromnoj šumi literature?
– Tešk o je tačno odgovoriti na ovo pitanje. Važan je izdavač koji ne ulaže istu energiju i novac u sve naslove i pisce. Ima knjiga koje uopšte nemaju podršku izdavača, jednostavno, šta im bog da. Uspeh zavisi i od prikaza u novinama, a važni su i knjižari – da li će knjigu staviti u izlog, pored kase ili negde u zapećak. Ali sve to nije garancija. Najvažnije je šta će reći čitaoci, jer se njihov glas veoma brzo širi i oni praktično odlučuju o sudbini jednog dela. Po pravilu, takozvanoj finoj književnosti treba duže vremena da se primi. Krimići koji su poslednjih godina jako u modi, ako se odmah ne prodaju više nemaju nikakve šanse kod publike. Dakle, uspeh bilo koje knjige je potpuno nepredvidiva stvar.
FUDBAL
* ŠTA radite kad ne pišete?
– Ranije sam dosta igrao fudbal, barem dva puta nedeljno, ali sam posle povrede kolena prestao i sada fudbal gledam na televiziji. Imam dosta poziva za književne susrete i večeri i zbog toga sam često na putu. Nedavno sam bio deset dana na turneji u Nemačkoj, a izračunao sam da sam promovišući prethodnu knjigu sto dana bio na putu. Inače, upravo sam se, sa sjajnim utiscima, vratio sa promocija u Sarajevu i Zagrebu. U Sarajevu sam predstavio i svoju najnoviju knjigu pripovedaka „Ljubav i prepreke“ koja će tek izaći u Americi.
D. BOGUTOVIĆ
