Danilo Kis

Povod za razgovore gostiju iz Pariza o delu dva velika pisca jeste objavljivanje nove Kunderine knjige eseja kod nas, i prevoda na francuski ranog Kišovog dela „Varia”
„Prelistavam knjigu Danila Kiša, njegovu staru esejističku knjigu, i imam utisak da se nalazim u jednom bistrou blizu Trokadera i sedim licem u lice s njim, dok mi priča svojim snažnim, grubim glasom, kao da me grdi… veran Rableu i nadrealistima koji su istraživali snove”, piše velikan svetske književnosti Milan Kundera (1929) u svojoj novoj knjizi eseja, delu pune zrelosti nazvanom „Susret”.
Ovu zbirku Kunderinih razmišljanja o književnom stvaralaštvu Kiša, zatim Rablea, Selina, Malapartea, Anatola Fransa, Karlosa Fuentesa, slikarstvu Fransisa Bejkona, muzici Janačeka, „dragim šezdesetim godinama prošloga veka”, objavila je kod nas beogradska izdavačka kuća „Arhipelag”, u prevodu Sonje Veselinović. U isto vreme u Francuskoj se pojavila knjiga eseja, razgovora i priča Danila Kiša „Varia”, u prevodu Paskal Delpeš, i u izdanju „Fajara”. To je delo iz rane Kišove faze, i svojevrsno tematsko i poetičko „skladište” njegove literature.
Povodom ova dva literarna događaja, nedavno su se upravo kroz razgovore uvaženih gostiju iz Pariza – Gi Skarpete i ŽanPjer Morela, u Kulturnom centru Beograda, susreli Kundera i Danilo Kiš, kao pozna i rana književna zrelost. ŽanPjer Morel je književni kritičar, esejista, prevodilac i počasni profesor komparativne književnosti na Univerzitetu Nova Sorbona 3 u Parizu, i autor je predgovora francuskog prevoda „Varie”. Gi Skarpeta je teoretičar književnosti i umetnosti, romanopisac, književni kritičar i poznavalac dela Kiša i Kundere.
Šta su ovi pisci, koji su došli iz Češke i Jugoslavije, i koji su imali „neobičan” odnos prema istoriji, doneli francuskoj i evropskoj književnosti, bilo je jedno od pitanja rasvetljenih u dve književne večeri u galeriji „Artget”. Kundera koji je po dolasku u Pariz preveo sve svoje češke knjige na francuski, i postao Francuz, Kiš je govorio da nikada neće pisati na nekom drugo m jeziku osim na srpskohrvatskom, i da nije disident. Ipak, imali su i puno dodirnih tačaka, kako su zaključili Morel i Skarpeta.
– Zahvaljujući Kunderi, čitao sam i pisao o Kišu. Kundera mi je rekao da treba da čitam Kiša, da je on „varvarin”. Kada sam upoznao Danila ispričao sam mu to. Nasmejao se, dopala mu se ova definicija, rekao je Gi Skarpeta.
U izjavi za „Politiku”, Skarpeta kaže da je u teško vreme ratnih sukoba na Balkanu nekoliko francuskih intelektualaca govorilo o tome koliko nedostaje Kišova reč.
– Tu mislim pre svega na njegovu odbojnost prema svakoj vrsti nacionalizma. I Kiš i Kundera borili su se protiv diktature ideologije i političkog totalitarizma, koji porobljavaju književnost i stvaralaštvo. Kundera mi je otkrio svoj otpor prema novoj formi diktature danas, a to je diktat svetskog zakona tržišta. U poslednjem Kunderinom romanu koji se zove „Neznanje”, upečatljiv je dijalog dve ličnosti, jednog lika koji je ostao u Pragu i koji je blizak komunistima, i drugog, antikomuniste, koji je otišao u egzil. Danas oni osećaju sličnosti, i to da, iako je sovjetska vladavina težila da uništi suverenitet Češke, ona i danas nije suverena. Nekada su svi učili ruski, a danas svi moraju da nauče engleski. Nekada su na plakatima bile prikazane ruke koje su simbolizovale solidarnost proletera, a danas iste ruke simbolizuju mešanje kultura. To je Kunderina lucidna ironija, objašnjava Skarpeta.
Jedan od važnih „oslobađajućih” stavova u Kunderinim esejima odnosi se na to da egzil nije prinuda, već slobodan izbor pisca, kao i jezik kojim će pisati. Skarpeta ističe da je Kundera posetio Prag posle povratka demokratije, kada mu je bio predložen važan položaj u oblasti kulture.
– Pošto je popričao sa ljudima, shvatio je da su svi nastavljali razgovor koji je bio prekinut pre 20 godina, i niko se nije interesovao za ono što je Kundera za to vreme radio u Francuskoj. Pomislio je: „Tih dvadeset godina u Francuskoj deo su moga života, tamo sam i postao svetski poznati pisac, ja sam jedan „specifični” Francuz i neću da se vratim u Češku – kaže Skarpeta, dodajući:
– Kada je reč o Danilu Kišu, to je bilo malo drugačije, on nikada nije raskinuo sa svojom rodnom sredinom. Leta je provodio u Dubrovniku, išao je da poseti svoju porodicu u Crnu Goru, jednom nogom bio je u Parizu, a drugom u Kotorskom zalivu. Kiš je možda više patio od Kundere zbog francuskih predrasuda prema Jugoslaviji, koje je inače i ismevao, a, sa druge strane, govorio je i da pisci iz ovog dela sveta treba da izađu iz svog provincijalizma.
ŽanPjer Morel ukazuje na to da su Kiš i Kundera tragali za autonomijom u književnosti, za načinom da se izbegne svaki autoritet, bilo da se radi o religiji, politici ili ideologiji, za iznalaženjem novih sredstava kako bi se doprlo do čitaoca. Da je njihova biblioteka bila otvorena za Andrića, Krležu, Crnjanskog, Hašeka, podjednako kao i za Rablea, Didroa, Džojsa, Borhesa, Kafku, Bruna Šulca, Gombroviča.
Primali su uticaje pisaca iz čitavog sveta, kao što se sada njihovo delo sagledava upravo u širokom, a ne uskonacionalnom, književnom kontekstu. Pre svega Kundera, a i Kiš, bili su prisutni u specifičnom periodu 70ih godina 20. veka, a promene su uzrokovali ponekad kroz vrlo polemičke članke, znajući neke istorijske činjenice koje Francuzi nisu poznavali. Kritikovali su marksističko jednoumlje, novu filozofiju, novu kritiku, koja se isključivo bavila književnošću, od Flobera do Prusta. Kiš i Kundera smatrali su da se treba vratiti piscima koji su radili na drugom tipu inovacije, kao što su Rable ili Didro. Trebalo je sačekati Kunderu posebno, a zatim i Kiša, da bi se u Francuskoj razumelo stvaralaštvo Muzila ili Gombroviča, jedne moderne koja je kritična prema modernosti, i koja na ironičan način prikazuje sve iluzije progresa, kulta modernizma, i kiča. Pomogli su nam da ponovo vrednujemo naše nasleđe – smatra Morel.
„Lepo poput ponovnog susreta”, kaže Kundera. Međutim, dobro je i korisno podsećati se i Kišovih saveta mladom piscu o tome da uvek treba da gaji sumnju u vladajuće ideologije i pri nčeve, da se drži podalje od njih.
Marina Vulićević